Mladić kojeg sami Amerikanci (ne Srbi!) nazivaju beli Medžik, rođen je u već pomenutom Somboru 19. februara 1995. Poznat je taj vojvođanski grad po Lazi Kostiću, Savi Stojkovu i Zvonku Bogdanu, ali se Nikola rodio u mestu koje ima izvanredan košarkaški pedigre jer je odande u svet otišao jedan od očeva srpskog basketa Radivoje Korać. Tu, gde je Laza video romantiku u svakom dašku vetra, Nikola je kraj dva brata Strahinje i Nemanje zavoleo sport drugog "romantičara", Koraća.

Ali pre košarke, kao da čujemo tambure i stihove Zvonka Bogdana dok otadžbinu stežu sneg i led, bucmasti je Nikola provodio, kako kaže, sve svoje vreme sa konjima:

"Ceo svet mi se vrteo oko konja. Oduvek sam voleo košarku, ali kada sam bio mali, čak i u tinejdžerskim godinama sa 13 ili 14, išao sam na konjske trke. Nisam čak ni trenirao toliko košarku. Išao sam u štale, kako bih radio u njima. To je bio moj život. Trkao sam se, ne profesionalno - već amaterski. Jednom sam čak bio i četvrti, bio je to lep hobi."

Izrašće to somborsko ždrebe u rasnog lipicanera, ali put je tek počinjao.
"Naš stan je bio vrlo mali. Imali smo dve sobe, kuhinju i kupatilo. A tu su živeli mama, tata, ja, dva brata i baka. Bila je to puna kuća. Često su dolazili i rođaci. Kuća je uvek bila puna ljudi, a mi smo se stalno zezali. Bili smo 'luda deca', uvek smo pravili mnogo buke. Čak smo imali i mali koš u stanu, pa smo moja braća i ja stalno igrali. Komšije koje su živele ispod stalno su dolazile da se žale našim roditeljima kako smo preglasni."
Uvek je verovao u sebe, kaže da je znao da će biti uspešan, to je opšte mesto u izjavama ostvarenih ljudi... A košarkaški uspon je išao ovako: Sa 16 godina napušta rodni grad, posle samo godinu dana treniranja košarke, jer je stigao poziv Vojvodine iz Novog Sada. Tamo će ga u juniorskoj ligi videti Miško Ražnatović, najmoćniji košarkaški menadžer Evrope, a verovatno i sveta, i dovesti u svoj Mega Leks. Leta Gospodnjeg 2013. Nikola je u Jadranskoj ligi i počinje svoj dvogodišnji rad sa nekadašnjom evropskom zvezdom, trenerom Dejanom Milojevićem, koji je napravio sebi naslednika na poziciji centra da bi ga ovaj nadmašio veoma brzo. Pod vođstvom trenera koji je sigurno jedini u regionu tada potpuno gajio američki stil igre, Nikola se spremao za velike stvari.
Ipak, nikad se nije preterano uzbuđivao. Kad je izabran na draftu 2015, budan je ostao i šampanjac pripremio - njegov brat. Nikola je tu noć prespavao i naredio da ga ne bude. Nije, međutim, prespavao priliku koja mu se ukazala. Evo još jednog poklapanja s uspešnim ljudima od kada je sveta i veka - upijao je sve, nije se uobrazio i brzo se adaptirao.
Danas je Nikola Jokić poznato ime u svakom domaćinstvu u SAD, nema dana kada do nas ne stignu snimci s njegovim bravurama, snalažljivim koševima i dodavanjima koja zapanjuju publiku. Amerikanci su mu zbog igre reči, njegovog karaktera i lepršavog stila igre dali nadimak Joker (Jokic -Joker, šaljivdžija). To što ga zovu istim nadimkom kao Novaka Đokovića samo govori da su znaci sudbine svuda oko nas. A kad čuje reč sudbina, Nikola, sigurni smo, pomisli i na svoju dugodišnju devojku Nataliju Maćešić, koja živi s njim u SAD. Par redovno objavljuje svoje fotografije na Instagramu i čini se da Nikola ne ume da omane ni u čemu.

                                                                               Filip Simić