Danilović je rođen je 26. februara 1970. u Sarajevu, a često je govorio da je svako leto i zimu provodio u očevom selu Zubci i majčinom Kukričje.

- To su sela u okolini Trebinja i Bileće, moji su Hercegovci. Imam rodbinu tamo, tetku, ujaka... I prelepe uspomene, Trebinje je divan grad, bio i ostao - govorio je sa dozom sete predsednik KK Partizan do juna 2015.

U Beograd je iz Sarajeva stigao sa 16 godina, ali je i pre toga video glavni grad. Bilo je to 1980, posle smrti Josipa Broza.

Majčino preduzeće organizovalo je dolazak u prestonicu zbog sahrane i tada se prvi put se sreo s Partizanovim stadionom.

- Organizovano se išlo na ispraćaj, posle smo se odmarali na livadi ispred stadiona. A bio sam navijač Partizana, ma ne možete ni da zamislite kako sam se osećao.

Kao košarkaš Bosne, Danilović nije bio zadovoljan minutažom, pa je zato prihvatio poziv Dragana Kićanovića i Duška Vujoševića da pređe u crno-bele.

- Sećam se da me je još Željko Obradović uočio u nekom kampu 1985. i poklonio mi Partizanov šorts. Onda me preporučio Vujoševiću, koji je došao u Sarajevo da bi pričao s mojim roditeljima. Uslovi su bili da idem redovno u školu, da jedem, spavam i dobijam stipendiju. Ništa avioni i kamioni. Ni trenutak se nisam dvoumio. Otac Milan nije imao ništa protiv da odem za Beograd, a majka Vuka se nećkala, ali iskreno, nisu je mnogo pitali. Poznato je šta se dalje dešavalo: otišao sam u Partizan, pauzirao godinu dana, a onda je predsedništvo Košarkaškog saveza odlučilo da me kazni na još jednu godinu bez ikakvog razloga. Zato sam otišao u Ameriku - priseća se Danilović.

Prvi put je zaigrao za Partizan 1988, a pošto je morao redovno da ide u školu da bi mogao da trenira, Vujošević ga je upisao u "Petar Drapšin".

Na početku je bio konstantan na predavanjima, ali je brzo shvatio da mora nešto da promeni.

- Nema šanse da se trenira osam sati dnevno i da se bude redovan na časovima. Spavao sam u sobici kod Partizanovog restorana na stadionu, koju sam delio s Oliverom Popovićem i njegovim bratom, pa kako se probudimo, hvatamo tramvaj i idemo do Kalemegdana. Samovoljno sam se u jednom trenutku opredelio za odmor i nisam otišao u školu sedam dana. Dule, naravno, nije znao, ali je brzo čuo za te izostanke, pa smo imali "bliski kontakt". Nisam se bunio, ali sam rekao - vanredna škola ili Sarajevo. Drugačije ne bih izdržao. Prešao sam u Višu turističku, koja mi je ostala u dragom sećanju i zbog divnih profesora. Imali su razumevanja, a ja sam polagao ispite.

Danilović je bio talentovan i za fudbal, a vrbovali su ga za još jedan sport, tada popularan u Sarajevu.

- Moj otac je posle ZOI radio u Zetri, pa sam tamo išao na klizanje. Zaista sam bio dobar u tome. Na klizalištu su tadašnji, hajde da kažem skauti, primetili nekog visokog, krakatog kako se dobro kreće, pa su hteli da me upute na brzo klizanje. Ali, već sam bio odabrao košarku i Partizan.

Igrao je i u NBA za Majami, gde se već na debiju potukao "po preporuci" Vlada Divca da u najjačoj košarkaškoj ligi na svetu nijednog trenutka ne sme da dozvoli da ga neko bije.

A Danilović je već bio poznat po kratkom fitilju.

Nastavio je u Dalasu, a od aktivnog igranja oprostio se 29. novembra 2000.

Oženjen je sportskom novinarkom RTS Svetlanom, s kojom ima ćerke Olgu, juniorskog osvajača Rolan Garosa u tenisu, i Sonju i sina Vuka.

Z. Simonović