Ovu "prognozu" smo objavili pre šest godina kada je Đukanović, baš kao i sada, najavio povlačenje sa najuticajnije državne stolice. Pokazala se tačnom. Baš kao i 2008, kada je, nakon dvogodišnje "pauze" ponovo stao na državni "komandni most" i preuzeo kormilo od obolelog Željka Šturanovića, Đukanović se vratio kao "spasitelj" Crne Gore, ali ne na fotelju šefa države, već opet, po sedmi put, na stolicu premijera sa koje je, zdravog i veselog, sklonio Igora Lukšića.

Niko ko iole poznaje njegovu kameleonsku političku moć i veštinu, ne sumnja da će se Đukanović i ovog puta, u pogodnom trenutku, "kad Crnoj Gori bude najpotrebnije", vratiti s oreolom spasitelja i Duška Markovića, svog možda najodanijeg čoveka, skloniti kao granu s puta i po osmi put zasesti na premijersku fotelju.

Mlađi sin nekadašnjeg uglednog sudije Vrhovnog suda Crne Gore Radovana Đukanovića, skromni mladić u šarenom džemperiću, skromni student sa najviše šestica u indeksu, koji se pre 27 godina meteorski vinuo na mesto čelnog ministra u Vladi Crne Gore, tada ubedljivo najmlađi premijer, ne samo u Evropi, i verovatno jedini predsednik vlade u istoriji koji je na to mesto došao bez dana radnog staža, čovek koji je od tada do danas dobio sve izborne i referendumske utakmice, neće se povući ni ovog puta!

Ne zato što on to, možda, intimno ne bi želeo, već stoga što, jednostavno, ne može. U kolo kad hoćeš, iz kola kad puste. On to neće i ne može učiniti, prvo, zbog sebe, jer se nije lako odreći moći i vlasti, odnosno ugroziti svoje stečeno bogatstvo (do danas niko ozbiljno nije demantovao tvrdnje međunarodnih instituta da je Đukanović, posle Berluskonija, jedan od najbogatijih državnika tog ranga, ne samo u Evropi). Đukanović ne može da ode ni zbog starijeg brata (sve)moćnog biznismena i bankara Aca, i sestre, advokatice Ane, jer bi, pored ostalog, neko mogao da potegne aferu "Limenka" u kojoj je Acu Đukanoviću, premijerovom bratu, kao ćuku večera "kapnulo" u džep deset i po miliona evra, ili višemilionsku koruptivnu aferu oko prodaje Crnogorskog telekoma, u kojoj se, kako tvrde američki istražni organi, dobrano "omrsila" njegova sestra Ana. Ne može on još da ode ni zbog mlađanog sina Blaža i njegovih poslova koje bi neko mogao da ugrozi insistiranjem na redovnim, zakonitim procedurama.

Đukanović ne može tek tako da ode ni zbog svojih brojnih prijatelja i saradnika, šačice golja i potpunih anonimusa, koji su za njegove vladavine postali truli bogataši, a zauzvrat ga drže u sedlu vlasti i priskaču na razne načine u pomoć kad god je tesno kao što je bilo na nedavnim parlamentarnim izborima.

Đukanović, konačno, neće i ne može da ode ni zbog tih svemoćnih međunarodnih faktora, koji se, bajagi, čude kako to neko u savremenom svetu može da vlada 27 godina, tim pre što je taj "neko" izašao ispod komunističkog šinjela, a ništa konkretno ne čine da tu autokratiju prekinu, iako, pored ostalog, postoje neoborivi dokazi o "friziranju" volje naroda u Crnoj Gori i svakovrsnim mućkama. Đukanović, očigledno, još nije odigrao poslednju rolu kad je u pitanju odnos Evrope prema Rusiji, Srbiji, Kosovu, NATO-u, odnosno svim pitanjima gde im je još potrebna njegova poslušnička snishodljivost.

Nema, dakle, sumnje: Đukanović i po treći put odlazi da bi se opet vratio na velika vrata, još moćniji i nepobediviji, pogotovu ako crnogorska opozicija i dalje bude delovala razjedinjeno i nedosledno.