Žarko Laušević rođen je na Bogojavljenje, 19. januara 1960. na Cetinju u Crnoj Gori. Diplomirao je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Već sa 22 godine dobio je prvu filmsku ulogu i od tada su se ređale filmske, televizijske i pozorišne uloge. Zadivio je publiku i kritičare kao Petar Horvat u "Oficiru sa ružom", Bajro u "Dogodilo se na današnji dan", Braco Gavran u "Braća po materi", Šilja u "Sivom domu". Osim popularnosti stigle su i i brojne nagrade - "Zlatna arena", "Sterijina nagrada", nagrada "Zoran Radmilović"...

Legendarnog glumca nikada nisu pratili tračevi i skandali. Sve do teških i nesrećnih 90-ih godina. Naime, 31. maja 1990. najavljeno je gostovanje Narodnog pozorišta iz Zenice u Jugoslovenskom dramskom pozorištu sa predstavom "Sveti Sava", po tekstu Siniše Kovačevića. Žarku je bila poverena glavna uloga. Siniši Kovačeviću, direktoru JDP-a Jovanu Ćirilovu i Lauševiću počele su da stižu ozbiljne pretnje, baš kao i najave da će, ukoliko se gostovanje ne otkaže, u pozorištu biti postavljena bomba.

Pedesetak pripadnika takozvanog Srpskog omladinskog bloka, pojavilo se na galeriji JDP-a, odakle su uzvikivali psovke i kletve Uprkos tome, glumci su izašli na scenu i predstava je počela. Skoro proročanska je scena kada Laušević, u srednjovekovnom kostimu, s rukom na grudima i uplakanim glumcima iza sebe, smirenim glasom izgovara: "Odigraćemo celu predstavu. Niste vi veći Srbi ni od mene, ni od Siniše Kovačevića, ni od bilo kog učesnika ovde. Počećemo iz početka".

Posle te večeri, gostovanje ove predstave postalo je nemoguća misija. Glumci su imale brojne razloge da strahuju za svoj život. To je i navelo Lauševića da kupi pištolj. U noći između 30. i 31. jula 1993. godine, vraćajući se s premijere "Kanjoša Macedonovića" na budvanskom Gradu teatru, Žarko je s bratom Branimirom svratio u jedan podgorički kafić, gde je izbila tuča tokom koje je Žarko počinio dvostruko ubistvo i ranjavanje. Osuđen je na 13 godina zatvora. Kaznu je izdržavao u Spužu i Požarevcu.

Nakon što je Savezni sud poništio presudu, kazna mu je februara 1998. preinačena na četiri godine zatvora zbog dvostrukog ubistva u prekoračenju nužne odbrane. Pošto je u tom trenutku već odslužio 4,5 godine, pušten je na slobodu. Ubrzo nakon toga je napustio zemlju i nastanio se u Njujorku.
U jednom od intervjua pre nego što je emigrirao rekao je da od oštećenih ne traži da mu oproste.

- Znam da to ne mogu, jer ni ja sam sebi ne opraštam. Samo Bog to može. Njihovo je pravo da mrze, moje pravo da se kajem što ne mogoh drugačije. U crkvi uvek upalim tri sveće. Za oca i njih dvojicu. Ako sam grešan što ovo rekoh, grešan sam i prema ocu - rekao je Laušević,

U Americi se najmanje bavio glumom. Živeo je u ilegali, a radio je, kako su mediji pisali, uglavnom fizičke poslove. Žarko se dva puta ženio. Od prve supruge Maje, s kojim ima ćerku Asju i sina Dušana, razveo se po izlasku iz zatvora. Veoma brzo se oženio scenskom šminkerkom u Holivudu Anitom s kojom je dobio ćerku Janu. Anitu je upoznao krajem 80-ih godina, još za vreme braka na snimanju filma "Boj na Kosovu".

Publika je imala priliku da ga vidi 2002. kad je u Indijanopolisu navijao za našu reprezentaciju na SP u košarci. Iako su mediji najavljivali, Žarko se nije prošle godine pojavio na venčanju ćerke Asje u Crnoj Gori zbog straha od krvne osvete. Pre četiri godine napisao je i objavio knjigu "Godina prođe, dan nikad" u kome je opisao svoj život poslednjih 20 godina. Žarko počinje svoju knjigu pričom o kobnoj noći, 30. jula 1993. godine u Podgorici.

"Naravno, ja nisam slobodan čovek. Čovek koji je ubio nikada više ne može biti slobodan. Sloboda više nikada ne može biti moja reč", zapisao je između ostalog Žarko Laušević.

Sonja Đurić