Rođen je 26. juna 1933, u sada napuštenoj upravnoj zgradi mlina preko pruge u Mokrinu. Za njegov život važni su mokrinski mlinovi i crkva, bečkerečki Begej između dva mosta i kuća u Maršala Tita 31 u Zrenjaninu, novosadski Bećar štrand i Đačko igralište. Seća se kokodakanja živine, blebetanja ćurana, neverovatnog kreketanja žaba i opčinjavajućeg laveža pasa. Ne zaboravlja svoje rane odlaske u goste kod svog brata od tetke Radovana Čeleketića. Za decu su imali stočić za kojim su ručavali Radovan i on. Imao je dvojicu starije braće koji su ga učili geografiju Mokrina, a leti bi obilazili sve bare. Od oca je naučio da voli istoriju i knjige, a između mnogih vojnih vežbi pred sam rat kupio je knjige bajki i čitao naglas.

Kad je bio mali stalno je ćutao. Često je patio od upale krajnika i raznih drugih bolesti, a umesto da ide sa braćom napolje, na sneg, u blato da se igra, morao je da sedi u kući i da se sam sa sobom zabavlja. Zato je, kako kaže, bio melanholik. Bio bi ćutljivi melanholik da nije šeret, kaže za sebe Raša Popov. Sa drugovima su mu padale razne ludorije napamet, pa se jednom umalo nije izgubio u lagumima tvrđave u Novom Sadu.

- Najdared ostadosmo moja drugarica Nada Stanojčić i ja sami u mraku. Niti da pođemo napred, niti da se vratimo, niti da skrećemo negde. Kao ukopani, držeći se za ruke nismo se pomerali nekih 25 minuta. Čekali smo i nadali se da će nas spasti neko. Najzad se pojavio spretni vođa, koji se poput slepih miševa odlično snalazio u mraku, i izbavio nas je iz laguma. Posle su me drugari pitali da li sam se sa Nadom ljubio u mraku, ali sam rekao istinu, da smo se jedino čvrsto držali za ruke, čekajući izbavljenje. Toliko o mom ljubavnom životu u mladim danima.

Raša kaže da je zakasnio kad mu je mama umrla. U sobu za umiranje stigao je u dva sata, a ona je umrla u 12 sati. Uvek joj je govorio da je bila dobra žena. Napisao je dramu, za koju je nagrađen 1958. godine, u kojoj je glavni lik oca jedan jako nezgodan čovek.

- Dam je svom babi, tako smo zvali oca, da je pročita. Čitao je oko 15 minuta i sav crven u licu došao u moju sobu i rekao da je kulturno napisano. On je samo uhvatio tu prvu scenu gde je video da je otac džimrija, a sin idealan.
Raša je shvatio da je uvredio oca, iako nije opisivao njega, nego porodicu u ratnoj situaciji.

Iako je voleo istoriju, Raša je diplomirao književnost. Voleo je i skokove u vodu. Jednom je sa sedam metara visoke stene skočio u more, pa je poželeo da se oproba i na olimpijskoj skakaonici u Mariboru, tada jedinoj u staroj Jugoslaviji. Kako se popeo iznad bazena na skakaonicu, uplašio se, jer je mnogo bilo visoko. Stajao je i razmišljao šta da uradi, ali kako se ne bi obrukao pred Slovencima, odlučio je da stisne petlju i nekako skoči.

- Međutim, raširio sam noge pri skoku i razbio se uskočivši u vodu. Dugo sam mislio da zbog ovog skoka neću nikada imati poroda, ali na sreću pogrešio sam.

Do 23 godine bio je lud, blesav, neustrašiv, a kako se oženio Radom, u njemu se javio strah. I tako se završilo njegovo skakanje u vodu.

- Moja najmilija ljubavna pesma mojoj Radi je izgubljena negde u hiljadama mojih papira, ali tu ja opisujem njene oči, njenu dugu, plavu kosu do pojasa. Imala je neobične, tajanstvene, magične oči i opisujem njen stari zimski kaput, jer mi smo svi bili siromašni 1952. i 1953. godine.

Popov je bio među najmlađim voditeljima Dnevnika. Te daleke 1968. godine spikere su, po ugledu na popularnog msje Sitrona u Parizu, zamenili voditelji koji su uneli lični ton u saopštavanje vesti. Radio je u novosadskom "Dnevniku" i "Mladosti", bio novinar Radija i Televizije Beograd i lektor u Engleskoj, glavni urednik Matice srpske i doktor za "Fazone i fore". Gurman je, voli mađarski gulaš, ćufte u sosu, jagnjeće sarmice i dobre stare gurmanske kafane. Već godinama, kako kaže nosi, polovne kapute iz Nemačke.

Raša je jednom prilikom izjavio da je srećan kad uči novi jezik, a učio ih je 12 ili 13. Pretposlednji je bio holandski. Pročitao je 100 strana jednog krimića.

Svom sinu Bojanu, koji je sveštenik u Moskvi, Raša je ispričao pred spavanje najmanje 2.000 bajki i isto toliko svojoj ćerki Dijani Topolac, koja je ikonopisac. Rašin zet je takođe sveštenik, tako da tvrdi da to ima veze sa prezimenom koje nosi, Popov. Ima troje unučića - Mariju, Jovu i Maru.                            S. Đurić