Svetlana Ceca Kitić rođena je 7. juna 1960. godine u Tuzli, kao treće dete u porodici Kitić. U ovom bosansko-hercegovačkom gradu počinje njena životna i sportska priča. Od malih nogu bila je nemirno dete puno života.

- Bila sam veoma nemirno dete. Moju majku su često zvali iz škole da kažu kako sam se potukla, kako sam slomila zub ili sam napravila neku zavrzlamu jer sam i tada, kao i sada, volela da smišljam šale na račun drugih verujući da je smeh najbolji lek za sve.

Ceca je kao devojčica bila niska i mršava, ošišana nakratko i ličila je na dečaka. Dok su ostale devojčice u odeljenju pratile modu, ona je sanjala da bude košarkaška zvezda. Međutim, nije mogla da poraste, a onda se u rukometnoj ekipi otvorilo jedno mesto, pa je iz radoznalosti otišla da vidi kako je to. Odmah su je stavili na poziciju golmana, a kad je prvi put pogodila lopta, rešila je da postane strelac. Pošto je rasla u patrijarhalnoj porodici u kojoj je bilo neobično da se žena bavi takvim sportom, prvih godinu dana Ceca je od svojih roditelja krila da je sreću pronašla u rukometu. Tata Dušan bio je strog, ali pravičan. Smetalo mu je što u kratkom šortsu trči po terenu, pa je morala da krije da odlazi na treninge. Nakon godinu dana čuo je da se po Tuzli priča kako je pravi talenat, pa je brzo popustio i čak završio kurs za delegata. Sa 15 godina u onim trenucima kada se devojke prvi put zaljubljuju i odlaze na igranke, Svetlana se sama uputila za Beograd kako bi pronašla svoju sreću i uspeh.

- Trenutak kad sam izašla iz autobusa na glavnoj stanici u Beogradu označio je kraj mog detinjstva. Bio je to početak veoma teškog perioda, tokom koga sam mnogo naučila.

Petnaesti rođendan provela je sama u maloj sobi u hotelu Turist. Bila je usamljena pa se spakovala i vratila u Tuzlu. Čelni ljudi Rukometnog kluba Radnički posle nekoliko dana pozvali su je da se vrati, a ona je uz tatinu podršku smogla snage da to uradi. Prvih godinu dana u Beogradu bili su joj najteži.

- Iako nisam odmah počela aktivno da treniram, svojski sam se trudila da uspem, pa sam svakodnevno dva puta trenirala sama. Ta godina bila je presudna za moju karijeru. Učila sam i vežbala kao luda, a onda kada sam istrčala na teren, trener Radničkog, koji je bio ujedno i trener reprezentacije, prepoznao je moju želju i sa 16 godina pozvao me da igram za nacionalni tim.
Tokom svog života, Ceca je pet puta stala na ludi kamen. Prvi put se udala za fudbalera Blaža Sliškovića, pa za rukometaša Dragana Dašića, s kojim je dobila sina Nikolu. Treći put se udala za sportskog menadžera Gorana Bogunovića, sa kojim ima kćerku Maru, a iz veze sa Zoranom Kovačevićem ima kćerku Aleksandru. Sa petim suprugom Milanom Magićem, od koga se razvela, učestvovala je u rijaliti šou "Parovi".

- Nekoliko meseci nakon razvoda od Gorana pozvala me je jedna prijateljica i saopštila mi da je moj bivši suprug otputovao za Budimpeštu i da mu se od tada gubi svaki trag. Kontaktirala sam ambasadu i razne organizacije, kao i Interpol kako bismo ga našli, ali se ni danas, trinaest godina kasnije, i dalje ne zna šta se dogodilo sa njim. Ne znam da li je živ ili mrtav jer se i dalje vodi kao nestalo lice.

Ceca je doživela još jednu tragediju kada je njen nevančani suprug Zoran Kovačević 15 dana po rođenju njihove kćerke ubijen na pragu porodične kuće. Do današnjeg dana nije otkriveno ko je počinio ubistvo.
Oprobala se i u politici kao narodni poslanik SPS. Njenoj sreći nije bilo kraja kad je postala baka, pošto je njen sin Nikola dobio Gorana.
Igrala je u Nemačkoj, Italiji, Bosni, ali je oduvek najviše bila vezana za Beograd u kome se osećala kao kod kuće. Važila je za najlepšu sportistkinju s najvećim šakama.

Svetlana Kitić bila je član reprezentacije Jugoslavije koja je osvojila zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu, kao i srebrnu četiri godine ranije u Moskvi. Godine 1988. proglašena je za najbolju igračicu sveta, a ona kaže da treba pridodati istovetno priznanje iz 1977. godine jer nije bila samo najbolja juniorska, već i seniorska igračica sveta. O njoj je objavljena knjiga "Ceca - priča o Svetlani Kitić, najboljoj rukometašici sveta", autorke Svetlane Vujčić.                                                                                                      S. Đurić