Bojana je rođena 24. juna 1986. godine u Beogradu. Odmalena je buca i ne može sebe da zamisli kao mršavu ili zgodnu devojku. Zbog težine deca su znala biti nemilosrdna prema njoj.

- Uglavnom, moj višak smeta drugima, ja još nemam problem, što ne znači da ću čekati da se on desi, ali jedno je sigurno, kada i ako budem preduzela išta po tom pitanju, nisam sigurna da ću to objaviti na Fejsbuku ili Tviteru.

Dok je bila mala volela je pesmicu "Taši, taši", koju su joj baka i mama stalno pevušile. Tata je muzičar, tako da joj je kuća uvek bila puna mikseta i instrumenata. Za majku kaže da je uvek bila žena iz senke koja odlično peva. Svake večeri Bojana i njena sestra bi izvlačile iz bakinog ormana marame, šalove, puštale kasete Lepe Brene i nastupale za svoju dušu. Bojana je pevala "Čuvala me mama za velike stvari" i "Boli me uvo za sve".

Kad su bile male, sa sestrom je volela da ređa dugmiće. Baka im ništa nije u životu branila, dok je mama sve branila. Nije davala da joj diraju nakit i šminku. Bilo je sasvim uobičajeno da sa sestrom spava u jednoj sobi, a da u drugoj sviraju otac i njegova ekipa. Tata je imao ringišpil i s njim je putovala po vašaru.
- Pamtim to vreme kao nešto šareno, lepo, svi cirkuzanti su znali da sam Kizina ćerka i svuda sam mogla da se vozim za džabe.

Prvi nastup je imala u to vreme. I dok je tata pripremao ringišpil i naplaćivao karte, ona se u kombiju našminkala šminkom koju je ukrala od mame, uzela mikrofon i zapevala. Ljudi su se okupili i prijala joj je ta pažnja. Prvi honorar od 20 dinara zaradila je kasnije, svirajući gitaru u kraju, u jednom kafiću.

- Tada je sladoled rumenko koštao 30 para, ko je imao dinar za hot-dog taj je bio kralj. Prvi put sam videla publiku s bine kada sam imala 15 godina i kada sam izletela na pozornicu u Centru Sava da pružim podršku Majklu Hilu iz Čikaga.

Bojanin deda bio je učitelj i nju i njenu sestru svi su znali kao Momine unuke. Do četvrtog razreda nije bila svesna da je u školi jer je naučila sva pravila ponašanja, a svoju učiteljicu je znala kao teta Ljilju. Bila je odličan đak. Trojka joj je teško padala, a tati nije ni smela da kaže da je dobila. Tata kao samouki roker i gitarista, koji nije bio školovan, hteo je da sestra i ona idu u školu, tako da je završila klasičnu gitaru, renesansnu flautu i renesansno pevanje. Bežala je sa drugarima sa časova i to u školsko dvorište, gde su uz gitaru pevali.

- Pored naše škole bila je srednja GSP škola, i dok smo mi svirali naše stvari, oni su dolazili i tražili da im sviramo nešto od Džeja.

Na svim školskim dešavanjima imali su nastupe u renesansnim kostimima. Kako je ceo život bila buca, jednom nije uspela da uđe u kostim, pa su joj plašt koji je bio pretežak prišili koncem.

- Bila sam u strahu da će mi pući i da ću ostati golih leđa pred visokim zvanicama. Kući sam došla u suzama i od tada su mi kod kuće šili haljine za svaki nastup.

Posle srednje muzičke škole htela je da ode u inostranstvo, ali zbog finansijskih, emotivnih i zdravstvenih problema ostala je godinu dana kod kuće. Garderobu sama kreira, a mama i baka je šiju, dok tata pronalazi načine da dođe do materijala.

- Moja mama je po profesiji tkalja, ali baka je guru. Ona je inicijator šivenja u kući. Svojevremeno, kad su zanati bili za gospođice, baka je to završila i težak je profesionalac. Kasnije je radila u Skupštini, ali je šila koleginicama.

Nakon pojavljivanja u finalu takmičenja Ja imam talenat, glas harizmatične Bojane Stamenov počeo je da se sluša i van granice naše zemlje. Za vreme tog takmičenja Dženifer Hadson, pevačica, dobitnica Oskara, poslušala je Bojanin nastup i rekla: "Vau, to je ozbiljno". Kristal Mišel Vebster joj je ponavljala: "Devojko, ti moraš da dođeš u Čikago, ko da mi dokaže da ti nisi rođena u Americi?" Posle pojavljivanja na takmičenju Ja imam talenat, Bojana je prvo dobila nadimak Glas, a posle zbog malo punije figure, ali i sjajne i Adel. Jednom prilikom je izjavila da bi volela da predstavlja svoju zemlju na Evrosongu, ali samo ako može da kaže za pesmu "Evropo, ovo sam ja i dolazim iz Srbije".