General Ratko Mladić je sve samo ne obični oficir. I to nikada nije ni bio.
Rođen je 12. marta 1943. godine, u selu Božinovci kod Kalinovika, zabiti jugoistočne Bosne u kojoj su muška deca uglavnom ratovala.

Jednom je ispričao da je njegov sin Darko zapravo prvi posle mnogo generacija koji je upoznao svog oca. Očevi su u porodici Mladić odlazili u bitke i nisu se vraćali.

I on je krenuo tim putem. Prvo je završio Vojno-industrijsku školu u Zemunu, a zatim i Vojnu akademiju u Beogradu. Smer - kopnena vojska. Prvo je u činu potporučnika službovao u Skoplju 1965. godine, a mirnodopska karijera ga je vodila uglavnom po Makedoniji. Sve vreme se usavršavao, uključujući i najzahtevniju Komandno-štabnu akademiju koju je završio 1986. godina, kao prvi u grupi s prosečnom ocenom 9,57.

Početkom raspada SFRJ, Ratko Mladić je u Prištini, na mestu jednog od pomoćnika komandanta tadašnjeg 52. korpusa Treće vojne oblasti. Sa eskalacijom krize u Hrvatskoj komanda ga šalje u Knin, ali već sledeće, 1992. godine, počinje krvavi raspad Bosne. Od političkog rukovodstva tek rođene Republike Srpske dobija naređenje da formira vojsku, što je ostvario već u maju te godine.

Brojne su priče, anegdote, pa čak i legende, zbog čega ga je vojska jednostavno obožavala. To je zaslužio jer se nije ustezao da se nađe na najopasnijim mestima prve linije fronta, ali i svojim odnosom prema običnom vojniku.

Mnogo puta je znao da niže starešine postroji i uz dreku im naredi da siđu u rov sa vojnicima. Istina je da je i sam često to činio. Jedne noći, lila je jaka kiša, oluja, borci pokisli kao miševi. General je svoju šapku napunio vodom iz bare i polio se po glavi: "Tek sada smo isti." Još su živi novinari koji su svojim očima gledali kako je, iznerviran što ne stiže deminerska jedinica, sam ušao u autobus pun eksploziva i deaktivirao ga.

Osim hrabrosti, negovao je i čast. Kao na Romaniji, kada je vojska zaustavila konvoj krijumčarene robe. Kada je za to saznao, naredio je da se vozači uhapse, a roba podeli vojsci i narodu. Nije mario što je to bila "kombinacija jednog političara".

O svojeglavom generalu briljantnog umeća, svedočili su komandanti mirovnih snaga UN. General Filip Morion je jedan od njih. Nekoliko sati je čekao da ga general Mladić primi, a onda ga je uhvatio da je za to vreme igrao šah. Mladić mu je hladnokrvno odgovorio: "Pobogu, ne očekujete valjda da jedan zastavnik pobedi generala." Kasnije je sa glavnokomandujućim NATO-a, Veslijem Klarkom, razmenio šapke.

Ključan događaj koji će ga u potpunosti promeniti po mnogima je smrt kćerke Ane 1995. godine. Ova devojka, odličan student, pronađena je mrtva, s pištoljem u ruci u sobi kuće u Beogradu, ali general Mladić nikada nije poverovao da je počinila samoubistvo. Istinu znaju samo on i general Zoran Stanković, koji je uradio obdukciju.

Haška optužnica protiv generala Ratka Mladića podignuta je 1995. godine, ali je on bio slobodan čovek sve do 28. juna 2002. Tada je pozvao svoje najbliže saradnike i rekao im: "Vi se vratite svojim porodicama, ja idem svojim putem."
Devet godina kasnije, kada je policija upala u kuću njegovog rođaka u banatskom selu Lazarevo, ratni komandant Glavnog štaba Vojske Republike Srpske ih je dočekao mirno: "Ja sam čovjek koga tražite." Pre samo nekoliko dana, kada je faktički osuđen na smrt, kazao je sinu: "Ne brini, ovo je samo prvo poluvreme."

Đorđe Barović