Rođena je kao Olivera Petrović, 5. marta 1940. u Beogradu, od oca Budimira, brodskog kapetana i majke Katarine. Po želji dede Ljubomira krštena je u crkvi Svetog Nikole u Dobanovcima. Nakon završetka Drugog svetskog rata Petrovići su se skućili u Pop Lukinoj ulici, nedaleko od današnjeg Brankovog mosta. I baš tu nadomak Save odrastala je ne sluteći da će joj život biti poput reke - brz, nepredvidiv i uzburkan. Uporedo sa osnovnom školom pohađala je časove klavira i baleta kod Ruskinje Sofije Velikove. U predstavi "Pepeljuga" trebalo je da glumi pahuljicu, ali se na dan premijere glavna balerina razbolela, pa je Olivera uskočila u njenu ulogu. Bio je to njen prvi izlazak na pozorišnu scenu, koji će joj odrediti život i sudbinu.

Po završetku osnovne škole upisuje Drugu žensku gimnaziju, izrasla je u lepoticu za kojom su uzdisali momci, a ona je srce dala vaterpolisti Milanu Muškatiroviću Galetu. Iako je sanjala scenu, na njegov nagovor upisuje Pravni fakultet. Izdržala je godinu dana, a onda je primljena na Akademiju u klasi Ognjenke Milićević. Već na prvoj godini studija zaigrala je naslovnu ulogu u "Koštani" u Narodnom pozorištu, ali predstava je doživela propast, a s njom i Olivera. Kritike su je bolele, posebno rečenica Vuka Vuča - "Milolika, priučena balerina". Zarekla se majci da će ga ošamariti kad ga bude videla. Umesto toga udala se za njega posle samo jedne večeri proznanstva, i očekivano brak se pretvorio u propast.

Ali, sudbina je imala drugačije planove za nju i 1967. godine vinula se u zvezde sa filmom "Skupljači perja", Saše Petrovića, koji je osvojio Zlatnu palmu na festivalu u Kanu. Vatrena crnka raskošnog glasa očarala je umetnički svet. U pariskoj Olimpiji pevala je 72 puta sa orkestrom Janike Balaža! Pred njom je klečao Salvador Dali, svet je slavio, u domovini su je nipodaštavali, a narod ju je voleo. Snimala je pesme, glumila u italijanskim i nemačkim filmovima, svuda je bila slavljena osim u sopstvenoj zemlji. I kada je bila na korak da se preseli u inostranstvo, dogodio se sudbinski susret sa Miladinom Šakićem, tadašnjim potpredsednikom grada Beograda. Planula je ljubav, on joj je bio uteha kada joj je umrla majka, čije ime je dodala svom i postala Olivera Katarina. Udala se za Miladina i u februaru 1971. rodila sina Maneta. Bila je na sedmom nebu, a onda je gurnuta pravo u pakao. Miladin je doživeo tešku saobraćajnu nesreću, umro je nekoliko godina kasnije, a ona je ostala sama sa sinom. I više nije bila poželjna. Decenijama je živela u "izgnanstvu" u sopstvenoj zemlji. Prodavala je nakit, slike, nameštaj, uspomene da bi preživela. I preživela je, i doživela da 2008. zaigra u filmu Uroša Stojanovića "Čarlston za Ognjenku". Iste godine je održala solistički koncert u Centru Sava, pevala je "Sanjam", "Pričaj mi o ljubavi", "Alaj mi je večeras po volji" i slavila život. Autor je zbirke pesama "Beli badnjaci" i autobiografije "Aristokratsko stopalo." A onda je ovog proleća ponovo prošetala kanskom kroazetom povodom 50 godina od prikazivanja "Skupljača perja" na ovom festivalu. I ponovo je zapevala "Đelem, Đelem" na oduševljenje Francuza. Kao nekad.

Dragana Petrović