Njegova karijera je prožeta brojnim uspesima na klupama evropskih ekipa. Posle kratkog igračkog staža u Slogi iz Kraljeva i zatim Ušću, beogradskom klubu kojeg je s drugovima osnovao 1971. i počeo da peče trenerski zanat.

Pravnik po struci, na klupi Radničkog sa Crvenog krsta učio je kao pomoćnik Bratislava Đorđevića, zatim radio samostalno, pa pet godina pomagao legendarnom Ranku Žeravici u Crvenoj zvezdi. Sve što je naučio u tom periodu, na preporuku Aleksandra Nikolića, pretočio je u fantastične četiri godine u Splitu, mada je malo nedostajalo da ga put odvede u Bijeljinu.

Sa Jugoplastikom je osvojio dve evropske titule, kao i tri domaća šampionata i dva Kupa Jugoslavije. U tom periodu je tri puta izabran za trenera godine i dva puta za najboljeg stratega u Evropi.

Potom se otisnuo u Barselonu, pa kasnije u Francusku, gde je napravio čudo sa Limožom. Doveo je ovaj klub do kontinentalnog trona na završnom turniru u Atini 1993. Maljković je prvu kontinentalnu titulu podario i grčkom sportu, odnosno Panatinaikosu, sa kojim je potom osvojio i Interkontinenalni kup. Kratko se vratio u Francusku - u Rasing iz Pariza i onda se duže zadržao u Španiji. Sa Unikahom je osvojio drugi evropski trofej, nama posebno drag Kup "Radivoja Koraća", gde je u finalu savladao Hemofarm, a potom je trenirao i Real Madrid i Taukeramiku.

Početkom ove decenije su usledile kratke epizode u Rusiji i Hrvatskoj - u Lokomotivi Kubanj iz Krasnodara i zagrebačkoj Cedeviti, uz višegodišnji angažman na mestu selektora košarkaške reprezentacije Slovenije. Upravo ti, nedavni klupski izazovi jedini nisu ovenčani domaćim trofejima, koje je osvajao u Jugoslaviji, Španiji, Francuskoj i Grčkoj.

Među nacionalnim i međunarodnim ličnim nagradama se nalazi i priznanje FIBA za jednog od 10 trenera koji su obeležili vek košarke u Evropi (2007), kao i dvostruko priznanje "Vesti" za trenera godine (prvi laureat među stručnjacima - 1994, pa 2005) U našem izboru ga je nasledila ćerka Marina (2015), koja je preuzela očev pobednički gen i sa ženskom košarkaškom reprezentacijom postigla fantastične rezultate. Sin Nebojša se posvetio elektrotehnici.

Po završetku trenerske karijere Maljković je ispunio dugogodišnju želju da Pionir ponese ime košarkaškog trenerskog velikana Aleksandra Nikolića, za šta je dobio podršku Aleksandra Vučića i potom govorio da će glasati za njega.

A onda je na red došao OKS. Njegova kandidatura za predsednika je odbijena prošle jeseni, kao i Mitra Mrkele, zbog neispunjavanja uslova, pa se činilo da će novi prvi čovek biti Ivan Todorov, dosadašnji potpredsednik. Međutim, na izbornoj skupštini u decembru nije bilo kvoruma, a to se dogodilo nekoliko dana posle inicijative Fudbalskog saveza Srbije da se izmeni Status OKS.

Todorov je odustao od kandidature, a Statut je izmenjen - kandidat više ne mora da ima 10-godišnje iskustvo rada u sportskim institucijama i ne mora da bude učesnik Olimpijskih igara. Revolt zbog tih odluka donetih u poslednjem trenutku jasno je iskazao donedavni potpredsednik OKS Žarko Paspalj, koji nije bio ove nedelje na sednici u Domu Vojske, kao ni Todorov, ni dosadašnji predsednik Vlade Divac.

                                                                                                         P. Bajić