Poslednji poen je zalio suzama, što su mnogi protumačili kao - oproštaj. Dan kasnije Miljko je demantovao da se povlači sa terena, a mi smo ga zamolili da se specijalno za "Vesti" osvrne na neke trenutke iz prebogate karijere: kako tumači to što i u zrelim godinama igra na vrhunskom nivou, kakvi su mu planovi za budućnost, kome ili čemu duguje zahvalnost za svoju karijeru, kako sarađuje sa Slobodanom Kovačem i Zoranom Gajićem i, na kraju, da li mu danas izgleda nestvarno kad se osvrne unazad i vidi šta je sve ostvario.

Velikan našeg i svetskog sporta je pozdravio čitaoce "Vesti" i - seo za tastaturu.

Reč ima - Ivan Miljković.

Nikada se ni sa kim nisam poredio, jer iskreno mislim da smo svi posebni na svoj način. A, karijeru sam uvek gledao kao niz kratkih koraka, gde bih se jednog dana okrenuo iza sebe i rekao: "Pa ja ne vidim start odakle sam pošao?!" A, godine neumitno prolaze i kalendari se menjaju, pa tako i moja karijera neumitno prolazi. Lepo je pomisliti da sa nepunih 38 godina još uvek volim ovaj sport, da nemam nikakvih hroničnih niti bilo kakvih drugih bolova, da još uvek mogu da se nadmećem i, kao vrhunac, da sam dokazao da zajedno sa ekipom mogu i da pobedim. Šta jednom igraču više treba u zenitu karijere?

Pitaće te zima gde ti je bilo leto. Pa, na neki način "zimu karijere" sam dočekao dosta spreman. Za to su najviše zaslužni lična upornost, autokontrola, disciplina i dugoročni cilj. Znate, nije lako kad leti na plus 40 vidite ljude da pričaju ili putuju na more ili sede po baštama, a vi u 35. godini trčite u Košutnjaku ili trenirate u teretani (pozdrav Profesoru i ostalima iz teretane u ulici Narodnog fronta u Beogradu, koji su zajedno sa mnom trenirali).

Još uvek je sve u planovima, jer konačnu odluku nisam doneo. Sada, za razliku od pre nekoliko godina, porodica, a najviše deca i njihovo vaspitanje i buduće obrazovanje diktiraju mesto prebivališta. Odluka će biti doneta u zajedničkom, a najviše u njihovom interesu.

ŠBB KBB - Šta bi bilo kad bi bilo:
- Da sam odustao od odbojke i otišao u izviđače?
- Da iz Niša nisam došao u Partizan?
- Da me Zoran Terzić na jednom Majskom turniru gradova nije stavio da igram na poziciji korektora?
- Da me Vesko Vuković nije stavio da igram na mestu korektora u tadašnjoj juniorskoj reprezentaciji?
- Da Zoran Gajić nije eksperimentisao i imao hrabrosti da mi pruzi priliku 1998. godine?
- Da 2008. nisam napustio Italiju i upustio se u selidbu, širom Mediterana, da igram u raznim zemljama?
Da se sve ovo nije desilo, možda bi Ivan danas bio neki arhitekta ili inženjer u nekom delu sveta? Ali, sve je to ŠBB KBB...

Boba i ja se znamo iz vremena Olimpijskih igara u Sidneju, u malo drugačijoj poziciji, kao dva saigrača. Mislim da je Boba napravio pravi put kroz karijeru trenera, počevši od kluba u Srbiji i, kasnije, kroz priliku u Italiji dokazao da je dostojan trenutka i uspeha. Možda je šteta što je baš prvi bitan trofej u karijeri ostvario u Turskoj, a ne u Italiji gde ga pamte još iz igračkog vremena, ali je možda tako i trebalo. A naša saradnja? Inat, upornost, detalji, perfekcija... je ono što nas odlikuje jer smo obojica rođeni u znaku Device. Dakle, nije bilo potrebe da se u samom startu razumemo ko šta treba da radi. Sve ovo je posledica toga.

Tokom izbora za predsednika OŠ u novembru prošle godine, već sam napomenuo ranije da je mesto predsednika posle odlaska gospodina Golijanina bilo upražnjeno i svako ko je mislio da ima program, tim, viziju i šanse da bude izglasan, trebalo je da se kandiduje. Ograničenja po pitanju zaposlenja i bavljenja nekim drugim poslom po Statutu OŠ nije bilo. Od samog starta gospodin Gajić i ostali članovi njegovog tima su se trudili da se prvo upoznaju sa zatečenim stanjem, a kasnije na osnovu toga da napravimo planove za bližu i dalju budućnost. Ne treba zaboraviti da OŠ nije samo reprezentacija, već i regioni, lige u Srbiji, kancelarija sa ljudima koji tu rade, beać-volledž i ostalo. Sve to zajedno predstavlja sliku odbojke u Srbiji, koja nije sjajna, ali je kompatibilna i prati stanje našeg društva i, generalno, sporta u Srbiji. Naše je da tu sliku popravimo, omogućimo deci da se opredele za odbojku, da počnu da treniraju, da klubovima olakšamo takmičenja, kako bi mislili samo na treninge i rezultat, a da reprezentacije nastave niz uspeha od 1995. i prve medalje sa Evropskog prvenstva.

Koliko je to moguće. U osnovi, moja zaduženja su više vezana za inostranu korespondenciju i održavanje kontakata na internacionalnom nivou, ali sam svakako prisutan i u Srbiji koliko je to moguće. Da ne zaboravimo i nekoliko mojih saigrača iz Sidneja koji su takođe uz OŠ i daju neizmeran doprinos: Gerić, Mešter, Mijić, Boškan, Kovač, Petković..

Žalio bih samo za onim što nisam pokušao. A pokušao sam zaista sve i većinu stvari i ostvario.