Vitez s asfalta
Retki su oni koji su dečje maštarije uspeli da pretvore u stvarnost. E, baš to uspelo je Igoru Ćosiću (32) iz Loznice koji je kao mali maštao da nosi oklop i neustrašivo se bori, a danas ga stvarno oblači i ulazi u borbu sa drugim vitezovima sličnim njemu.
Da je rođen nekoliko vekova pre sigurno bi bio vitez lutalica koji putuje svetom, brani pravdu, žensku čast i čuva viteške vrednosti. Ovako je grafičar koji povremeno postaje vitez.
Još sa četiri godine Igor je uzimao majčine poklopce sa šerpi kao štit i varjaču umesto mača i jurišao na zamkove, zmajeve i opake vitezove da oslobodi zarobljenu princezu.
- Studirao sam i radio u Beogradu pre osam godina i jednog jutra, pri povratku iz treće smene, ispred jedne crkve video sam dva momka obučena poput vitezova. Siđem iz busa i vratim se da vidim da li je to san ili java. Od njih saznam da i danas postoje ljudi koji učestvuju u viteškim borbama. Odem posle po sajtovima i shvatim da je moguće da oživim dečja maštanja. Tako sam se uključio u "oživljavanje prošlosti". Današnji vitezovi su ljudi koji vole srednji vek i doba viteštva, a sport kojim se bave zove se bohurt. To je srednjovekovni izraz za određeni tip viteškog turnira gde se dve grupe vitezova sastaju i odmeravaju snage boreći se po određenim pravilima. Tako sam obukao oklop i mada sam uglavnom vitez slobodnjak, trenutno sam član družine Zlatno burence gde je nas pet, slično kao i u drugim takvim grupama - priča vitez iz Loznice.
Igor kaže da su sa njim u viteškoj družini svi zaljubljenici u istoriju i ta ljubav prema epohi srednjeg veka im je zajednička. Tradicija viteštva postoji na Zapadu, dok je kod nas slaba i prekinuta je sredinom 15. veka konačnim padom Smedereva.
- U borbi koristim dvoručnu sekiru jer se za mač treba uvežbati. Za sekiru je važna snaga, a pošto svake zime cepam drva, tu sam u formi. Mislio sam pre da je najlakše boriti se mačem, ali nije tako jer osim oružja treba na sebi nositi i oklop od 35 kilograma i kretati se u njemu, što uopšte nije lako. Sve zavisi od epohe koja se izabere, borio sam se do sada u oklopu vitezova s kraja 14. veka, ali sada prelazim na istočnoevropski-mongolski oklop iz istog razdoblja, koji je lakši i daje veću pokretljivost - kaže ovaj mladić koji je dve godine bio kapiten srpske bohurt reprezentacije sa kojom je učestvovao na turnirima u zemlji i inostranstvu.
Napuklo stopalo
- U borbama se koristi zatupljeno oružje i zna se koji su udarci dozvoljeni. Bude dosta masnica, jednom mi je napukla kost u stopalu, mada najviše stradaju šake, odnosno prsti. Pre borbe sam mnogo nervozan, a kad počne, potpuno sam smiren i prepušten instinktu. Čim uključim svest i počnem da razmišljam, krene mi loše - priča Igor.
Loznički vitez voli putovanja i turnire gde sreće vitezove iz drugih država i sredina, a posebno one iz slovenskih zemalja. Turniri vitezova počeli su da se organizuju u istočnoj Evropi, Rusiji i Ukrajini, a onda i Bitke nacija, na kojima se sreću nacionalni timovi iz celog sveta.
- Srednji vek uopšte nije bio onakav kakvim se uglavnom danas smatra. To je bilo nekako čistije, jasnije vreme, tačno se znalo ko, šta i kako može da radi. Svaki društveni sloj imao je svoje obaveze i nije seljak živeo kao kralj, ali su, na primer, tada ljudi godišnje radili nešto više od 100 dana, a to se malo zna. Čini mi se da bih se lakše snašao u to vreme. Viteštva danas nema, ili ga ima veoma malo - kaže jedini vitez iz Loznice koji se, kad obuče oklop, vrati u vreme kada su bile cenjene neke druge ljudske vrline.
Sam pravi opremu
Ova ljubav nije jeftina pošto treba nabaviti opremu, odeću, obuću, a oklop može da košta i po nekoliko hiljada evra. Igor ima sreću što osim viteškog duha ima i talenat i veštinu da sam pravi odeću, obuću i oklop.
- Sve napravim sam i opremim se od glave do pete. Oklopa ima raznih, a rade se tako da svaki deo tela bude zaštićen. Obuća koju pravim dokazala se u praksi, pošto je nekoliko vitezova u mojim čizmama kroz planinski predeo prepešačilo kilometre i kilometre, a ostale su neoštećene. Pravim i čuturice, kaiševe i slične sitnice, što je za mene sve mnogo jeftinije. Pravim po svojoj meri i želji, ali zahteva trud i dosta vremena. Sve što radim mora da ispuni bar istorijski minimum što se tiče autentičnosti - kaže Igor dok pokazuje rukavice, čizme i ostale viteške stvari koje pravi.
