Seks u staroj eri (7): Nevaljali bogovi

Većina rimskih božanstava zaostala je iz drevnih vremena kada im je uloga bila da štite ljudski rod u zamenu za darove. Jedna od takvih bila je Vesta, čuvarka domaćinstva. Vekovima su Rimljani verovali da blagostanje države zavisi od predanosti kojom sveštenice ove boginje održavaju svetu vatru. Vestalki je bilo šest, i one su se kockom birale među najuglednijim porodicama.

Pokriće za kriminal: Bahanalije su se od svečanosti pretvorile u okrutne orgije

 

Ipak, već u doba Oktavijana Avgusta ta čast se izbegavala, pa carski biograf Svetonije beleži: kada je upražnjeno jedno mesto u Vestinom hramu, "mnogi građani su se silno trudili da imena njihovih kćeri ne dođu na spisak kandidatkinja".

BEG OD DOSADE
Vestalka je regrutovana sa najviše deset godina, ponekad i ranije, jer je tada još moglo da se garantuje da je devica. To je morala da ostane narednih trideset godina službe. Potom je mogla da ide kud želi ili da ostane sveštenica. Nevinost vestalke je, dakle, bila stvar od nacionalnog značaja. Kada je Rim poražen 216. g. p.n.e kod Kane, krivica nije bačena na vojnike nego na neodgovorne sveštenice Veste. Dve su osuđene na smrt. Vek kasnije, svih šest vestalki bilo je optuženo da su pokvarene, a tri su i pogubljene jer je nepobitno dokazano da su popustile zovu čula.

Pošto je rimski Panteon pod grčkim uticajem dobio bogove bliskije ljudima, Rimljankama je religija postala beg od dosade. Na primer, Venera, drevna čuvarka zemljoradnje, pomešala se sa vatrenom lepoticom Afroditom i postala majka nacije, čuvarka braka, ali i zaštitnica prostitutki. Na godišnjim svetkovinama, Veneri su se udate žene klanjale 1. aprila, a prostitutke, muške i ženske, 23. dana istog meseca. Najzapaženiji od svih uvezenih božanstava bio je Dionis, zaštitnik vina, vegetacije i uživanja.

U Rimu je postao Bah, bog pijanstva i ekstaze. Njegov kult je postao veoma popularan posle Drugog punskog rata u 2. veku p.n.e, ali je nedugo potom došlo i do otkrovenja, beleži hroničar Livije. Dogodilo se da je jedan rimski građanin proneverio imovinu svog posinka. Kada se mladić približio punoletstvu, očuh se uplašio da će biti otkriven, pa je odlučio da ga se reši. U celu stvar je uvukao i svoju ženu, mladićevu majku, koja je od sina zatražila da postane Bahov službenik.

Nezasita: Mesalina, žena cara Klaudija

Na nesreću po zaverenike, mladić se poverio ljubavnici, iskusnoj kurtizani Hispali. Žena se zgrozila, jer je znala o čemu je reč - i sama je jedva uspela da se izvuče iz tog opasnog društva. Bahov kult je, naime, u početku bio dnevna, javna svetkovina koju su vodile ugledne rimske matrone, sve dok jedna od njih, Pakula Anija nije propustila u slavlje muškarce svih godišta i klasa, počevši sa sopstvenim sinovima. Kasnije su im se pridružile i žene. Bahanalije su se održavale pet puta mesečno i prešle pod okrilje mraka iz vrlo razumljivih razloga: jedino pravilo bilo je kršenje svih pravila građanskog života, naročito moralnih. Livije tvrdi da su se tajni obredi u čast Baha sveli na orgije začinjene ogromnim količinama vina, ali i krvi i nasilja, gde su se bolni krici novih "posvećenika" utapali u zvuke bubnjeva i cimbala.

Ubistvo je bila prirodna posledica za svakog ko bi se opirao svojoj sudbini. Kada je Hispala prva javno progovorila o tome, uticala je na pogubljenje nekoliko hiljada Bahovih poklonika. Mnogi su poticali iz otmenih porodica. Utvrđeno je da su bahanalije prikrivale razne druge zločine: naručena ubistva, lažna svedočenja, falsifikovanja testamenata i tapija. Obožavanje Baha je 186. g. p.n.e. zabranjeno, osim uz naročitu dozvolu i u grupi od najviše petoro.

Rimljanke su već u rano doba carizma imale dosta zajedničkog sa savremenim feministkinjama: bespogovoran duh, ponašanje sa visine i prezir prema prosečnosti. Ni njihove muževe nije bilo lako podnositi. Prosečan rimski građanin bio je sebičan, a sklon moralisanju, lišen mašte i smisla za humor. Ženi je u najdavnija vremena bilo nemoguće da se razvede od njega. Ali, već u 3. veku p.n.e rimski brak je postao "zajednički život uz obostrani pristanak", a u prvim vekovima nove ere Rimljanka je mogla da se razvede gotovo bez razloga. I ona je to pravo često i poletno koristila. Satiričar Juvenal kiselo primećuje o jednoj raspuštenici: "Za pet zima imala je osam muževa. To zapišite na njenoj nadgrobnoj ploči!"

Lakoća razvoda imala je i drugu stranu. Ukoliko je žena pripadala plemenitoj lozi kojoj je brak bio lepak za političke saveze, njen otac bi mogao brže da je razvede nego što ju je udao, želela to ona ili ne. Oktavijan Avgust, čuven po pobožnim gledištima o moralu, razveo se od supruge Skribonije pod optužbom da je "moralno izopačena" (zamrzela je jednu njegovu ljubavnicu), a zapravo zato što je hteo da se oženi sedamanaestogodišnjom Livijom Drusilom, koja je tada bila u visokoj trudnoći sa - svojim mužem. I Julija, Avgustova kći, bila je žrtva rimske navike da venčanje posmatra kao stranačku koaliciju. Udavali su je tri puta. Dvojica mladoženja su zbog toga morala da se razvedu od svojih supruga, pri čemu poslednji Tiberije nije krio nezadovoljstvo zbog toga sve dok nije nasledio tasta na tronu, i to upravo zaslugom svoje preduzimljive supruge.

Nema sumnje da su mnoge obrazovane i pametne Rimljanke, mučene dosadom, divljale u svom privatnom životu, bilo putem mističnih orgijastičnih religija, pristiglih sa Istoka, koje su mnoge ispovedale, bilo legalnim menjanjem muževa u svom krevetu. Naime, žena uhvaćena u neveri i dalje se kažnjavala razvodom, oduzimanjem velikog dela imovine, zabranom svim ostalim muškarcima da se njome ožene i progonstvom. Ovim poslednjim kažnjavan je i njen zavodnik, ako je oženjen. Neženjama se praštalo. Muškarcima, pak, bilo je dozvoljeno da varaju svoje žene ali samo sa registrovanim prostitutkama, pa je rimska administracija u jednom trenutku bila zatrpana zahtevima žena, i to čak sasvim pristojnih, da se upišu u taj registar.

Tek od 4. veka, pred kraj Carstva, neverni muževi su počeli da trpe jednaku kaznu kao i supruge. Jedan razlog za to što se Rimljankama žmurilo na seksualne nestašluke bio je taj što su ih oni držali podalje od političkih. Osim toga, rimskom mužu i nije bilo naročito stalo do toga šta mu radi žena sve dok njega ne uznemirava, makar on bio i sam car. Klaudije je Mesalini, svojoj trećoj ženi, opraštao već legendarnu nezasitost za muškarcima, pa i onda kada je priredila seksualni maraton, celovečernje takmičenje sa najpoznatijom rimskom prostitutkom i - pobedila, sa rezultatom od 25 prema 24 muškarca. Mesalinu je muž pogubio tek pošto je ona pokušala, uz pomoć jednog od bezbrojnih ljubavnika, da ga smakne sa trona.

NEPOZNATA REČ
Ipak, najvažniji razlog za slobodu koju su uživale Rimljanke, neobičnu za antičko doba, bio je taj što ih nije bilo dovoljno. Muškarcu je brak bio potreban da bi popravio svoju imovinsku kartu mirazom, a krvnu lozu naslednicima. Jedini način da to postigne bio je da svoju ženu lepo izdržava. Konkurencija je bila velika za ono malo poželjnih nevesta, tako da u latinskom jeziku rimskog doba ne postoji reč "usedelica".
 

K  R  A  J