Seks u staroj eri (6): Rim su srušile Rimljanke
Kao i drugde u antičkom svetu, u Rimu su supruge i deca bili imovina svojih očeva i muževa, ali je postojala i jedna važna razlika. Rađanje dece i vođenje domaćinstva bili su samo deo ženinih dužnosti, jer se od nje očekivalo da bude ogledalo statusa i prestiža svoje porodice.
Mlada na probu
Filozof i državnik Seneka prigovarao je nekim svojim savremenicima da su ovladali mukotrpnom veštinom da ništa ne rade, s tim što bi ovaj opis mnogo više odgovarao načinu na koji su rimske žene provodile dane. One su, nasuprot muževima koji su bili prezauzeti javnim životom, ustajale iz kreveta kad god su želele, pomno se oblačile u zasebnoj sobi (samo su prostakuše delile spavaću sobu sa mužem) i tada bile spremne da se suoče, ne baš odmah sa svetom, nego sa svojim ogledalom, sluškinjama i bezbrojnim teglicama kozmetike.
Paprena modaRimska ženska moda vekovima se nije menjala. Najvažnije je bilo imati raskošne i skupe boje za tkanine, teške zlatne narukvice, broševe i prstenje, minđuše načičkane draguljima, često vrednije od zemljišnog poseda i haljine od najfinije svile koja je doslovno vredela onoliko zlata koliko je bila teška. |
Pošto bi najpre potrošila sate na komplikovanu frizuru, rimska "ornatriks", ugledna gospođa, počinjala bi rad na šminkanju lica, što je bio podjednako dug proces. Kada bi i to umetničko delo bilo dovršeno, preostajalo joj je da nakitom ukrasi sve što se moglo ukrasiti na telu i da se opremi suncobranom, lepezom i plaštom.
Tada je konačno mogla da krene u svoj redovni posao: da u nosiljci poseti krojačicu i draguljara, potom svoje prijateljice i božanstva u hramu, da ode u pozorište ili u arenu, i da radni dan završi brčkanjem u javnom kupatilu, omiljenom društvenom sastajalištu čak i za bogate Rimljane koji su imali privatna kupatila. Predveče se ugledna rimska građanka vraćala kući da nadgleda spremanje večere, porodične ili svečane, i to je bio jedini deo njenih dnevnih delatnosti koji bi mogao da se opiše kao istinski rad.
U Rimu su postojala tri vida braka. Prvi, sličan kasnijem katoličkom, sklapao se uz svečanu ceremoniju i bilo ga je gotovo nemoguće raskinuti, ako se ne računa da je rimski muž sve do 2. veka nove ere imao zakonsko pravo da suprugu smakne na licu mesta kad je zatekne u neveri. Drugi brak se približio savremenom građanskom i bio je pogodan za one koji nisu hteli da troše na svadbeni sjaj. U oba slučaja nevesta je prelazila iz očevih ruku, u ruke supruga, kako se to i pravno nazivalo.
Postajala je posed njegove porodice, čijem je veću polagala račune u slučaju nekog bračnog prestupa. "Uzus" kao treći vid braka u Rimu značio je da se mlada uzima na probu tokom jedne godine neprekidnog zajedničkog života, ali je za to vreme ona ostajala član očeve porodice. Ukoliko bi prošla na probi, devojka je ulazila u legalan brak i dalja sudbina joj je bila kao i drugim suprugama. E, ovaj brak uzusom je ženi u starom Rimu povećao ličnu samostalnost. Jer, "neprekidni zajednički život" značio je upravo to - ako bi žena izbivala iz kuće makar tri dana i noći, vreme probe bi joj se računalo iz početka.
Bogatstvo nestajeOsvajanja su isprva donosila Rimu velika bogatstva. Ali, već u 1. veku istoričar Plinije procenjuje da rimska trgovina trpi ogroman deficit, jednak petostrukoj vrednosti plena koje je Rim stekao osvajanjima Sredozemlja, Galije, Španije i zapadne Azije. U isto vreme, nije bilo mnogo stvari koje bi druge zemlje želele iz Rima. A kada su se istrošili veliki rudnici srebra, naročito u Grčkoj, rimski metalni novac počeo je da gubi vrednost sve dok se nije urušila cela ekonomija. Naučnici se nisu složili koji je od raznovrsnih razloga, političkih, društvenih, vojnih i privrednih bio glavni za propast Rimskog carstva, ali se mnogi slažu da je rasipništvo, i to naročito Rimljanki, bio značajan pomagač. |
Svaka iole domišljata Rimljanka je tako mogla da skoro unedogled odlaže trenutak kada će i zakonski postati potčinjena mužu umesto ocu, jer je od oca za prestupe mogla da očekuje pre stroge verbalne lekcije nego stroge kazne. Ipak, ovakav brak se nikada ne bi ustalio da je bio omiljen samo među nevestama. Uzus je išao naruku i očevima. Između 5. i 3. veka p. n. e. zakon je dozvoljavao da otac zadrži nadzor i nad kćerkom i nad njenim mirazom, koji je mogao da povrati ukoliko se kći na kraju ipak ne uda. Postepeno se odatle uobičajilo da nevesta ostane pod očevim okriljem.
Njen otac je mogao da je "razvede" od muža i vrati kući ukoliko bi mu, na primer, za nju bila ponuđena unosnija prilika. Blagodeti ovakvog položaja primećivale su i žene: udata kćer je pravno bila u rukama oca, ali mu nije bila na oku, a kada bi ušla u 25. godinu, dakle, na prag starosti, očev nadzor nad njom bi postajao gotovo formalnost.
U Rimu je 215. godine p. n. e. donesen Opijanski zakon koji je ženama dozvoljavao da nose samo pola tadašnje unce zlata (oko 35 grama), branio da nose obojene haljine i da se voze kolima. Ovi propisi se lako razumeju ako se zna da su se Rimljani nalazili usred dugog i iscrpljujućeg Punskog rata sa Kartaginom, tako da su za ženu zlato, skupocene boje za tkaninu i privatni prevoz značili luksuz, a za vojnika opstanak. Ali, trebalo je da prođe još šest godina po okončanju rata da bi 195. g. p. n. e. pao predlog da se ovaj zakon povuče. Zahvaljujući konzervativnim političarima, rasprava je trajala danima. Rimljanke su postajala sve gnevnije.
Na kraju su zajedno sa sapatnicama iz provincije zaposele sve prilaze Forumu, glavnom gradskom trgu. Kap je prelila čašu kada su provalile u kancelarije dvojice tribuna, najvećih pristalica Opijanskog zakona. Konzervativac Katon Stariji je, besan što je morao da se probija kroz "pravi puk žena", prasnuo u Senatu: "Žena je svojeglava i neobuzdana životinja, i ne možete joj pustiti uzde i očekivati da se ne otrgne... Ono što žele jeste potpuna sloboda, ili, grubo rečeno, potpuna raspuštenost... Ako im dopustite jedno pravo za drugim, tako da na kraju uživaju potpunu ravnopravnost sa muškarcima, mislite li da će vam biti podnošljivije?
Besmislica!" Bogate žene žele opoziv zakona kako bi mogle da se kočopere u zlatu i purpuru, koje niže žene ne mogu priuštiti, objasnio je Katon i zaključio: "Želite li da uvedete eru takmičenja u odevanju? Kad žena nešto može da kupi, ona će to kupiti, a kada ne bude mogla, otići će mužu po novac. Jao jadnom mužu, bilo da joj da, ili ne da. Jer, ako on ne nađe novac, naći će ga neki drugi muškarac!" Tribun Valerije se suprotstavio ovako zastrašujućem pogledu na budućnost rimskog braka.
Dok je Katon bio ubeđen da će se, ukoliko se zakon opozove, pokazati da muškarci nisu sposobni da dovedu u red svoje žene, Valerije je tvrdio suprotno: "Dokle god su njeni muškarci živi, žena nikad neće pobeći iz svoje zavisnosti. Nezavisnost koju stiču kad izgube roditelje ili ostanu udovice nešto je čega one mole da budu pošteđene."
Podsećajući da je jedino ženama rimskih građana zabranjeno da se ulepšavaju, Valerije je napomenuo: "Žene saveznika Rima pružaju upadljiv prizor u svom zlatu i purpuru. Ove žene se vozikaju po Rimu dok naše moraju da pešače, kao da imperijom upravljaju saveznici, a ne Rim. Ovo bi i muškarce moralo da uznemiri, a kako li je tek ženama koje mogu da uznemire i sitnice?
Elegancija, nakit i negovanje lepote - to su odlike koje žena ceni." Opijanski zakon je opozvan, ali je, dugoročno gledano, Katon bio u pravu. Dva veka kasnije istoričar Valerije Maksimus poručuje da ljudi koji su opozvali taj zakon "nisu imali pojma o rasipanju do kojeg će dovesti strast žena prema modnim novinama, ili o krajnostima do kojih će ići njihova drskost kada jednom uspeju da pogaze zakone".
