Zapad se ogrešio o Srbiju

Američki diplomata Vilijem Montgomeri bio je jedan od ključnih aktera dešavanja u Jugoslaviji nakon njenog krvavog raspada. Tvrdi da je SAD učinila sve da do rasparčavanja ne dođe, ali priznaje da nije bila spremna da spreči nasilje koje je potom usledilo. Zato je brže i efiksanije delovala kad je reč sukobima na Kosovu, kaže on.

Veoma sam zabrinut i tužan zbog sudbine vaše zemlje: Vilijam Montgomeri

Montgomeri je bio specijalni savetnik američkog predsednika za BiH, a zatim i ambasador SAD u Saveznoj Republici Jugoslaviji. Ovih dana je predstavio knjigu "Kada ovacije utihnu - borba sa demokratskom tranzicijom", ali zapaža da ni Bosna, ali ni Srbija, nažalost, nisu mnogo uznapredovale na tom putu.

Mnogi koji u Srbiji veruju u demokratiju kažu da danas žive gore nego u vreme vladavine Slobodana Miloševića, uz obrazloženje da su bar tada znali na čemu su, a danas je sve potpuno neizvesno.
 

- Veoma sam zabrinut i tužan. Posle pada Miloševića postojao je veliki optimizam, ali je izbledeo. Slažem se da su ljudi apatični, pesimistični i ne veruju institucije, kao i da vlada zaista funkcioniše. Za demokratiju je potrebno vreme. Osim toga, nijedna država na Zapadu koja je pokušvala da pomogne Srbiji nije se bavila i nije uspela da pokrene ekonomiju. Ljudi ne žive bolje i to je ključni problem o kome nismo poveli dovoljno pažnje. Ne mogu da se prehrane, ne vide perspektivu za svoju porodicu. I potpuno je tačno da je mnogima gore nego ranije. To je glavni problem u demokratskoj tranziciji.
 

Pregovori s Prištinom su veliki politički izazov za Srbiju. Međutim, kosovski Albanci insistiraju na učešću SAD, a Srbi na EU. Ima li uopšte smisla sedati za sto, ako očekujete posredovanje ili asisitenciju u rešavanju vaših problema?
 

- To ste dobro opisali. Kosovski Albanci ne veruju EU i zato oni insistiraju da SAD bude prisutna. Srbija želi da se reše osnovna pitanja suvereniteta. Zato ne vidim nikakvu šansu da ishod ovih razgovora bude promena statusa Kosova. Znam da će zvučati veoma oštro i daleko od toga da je to želim, ali smatram da je Srbija uradila sve što može da bi sačuvala Kosovo u svojim granicama i na kraju - izgubila. Može mnogo toga da uradi da pokaže koliko je nezadovoljna, da oteža Kosovu, ali mislim da nema šanse da promeni trenutno stanje. Teškoća za Srbiju je da li može ovu realnost da privati i nastavi dalje, ili želi da se opire i ugrozi svoje napredovanje ka EU i ekonomski boljoj budućnosti. To nije ni prijatan, niti lak izbor, ali je, nažalost, neizbežan.

Ali, Vi najboljim rešenjem za Kosovo smatrate podelu?
 

- Da. To mislim godinama unazad i nisam imao nikakvu podršku za takvo mišljenje. Argumeti protiv su bili da bi to ugrozilo bezbednost Makedonije jer, kao što znate, i tamo postoji velika albanska populacija koja bi pod pritiskom mogla takođe da se odluči za podelu, zatim tu je i pitanje Republike Srpske... I mislim, objektivno govoreći, da je u poslednjih nekoliko godina sve teže razmišljati o takvom scenariju jer odluka Međunarodnog suda pravde, kombinovana s Rezolucijom koja je u UN usvojena uz podršku Srbije, okončala je svaku mogućnost da se stvari promene.

Uloga SAD na Kosovu je ključna. I ima mnogo priča na tu temu, zašto je Amerika odlučila da toliko uključi. Dve možda najintrigantnije su priča o bazi Bondstil, koju neki smatraju vitalnim interesom SAD, ali i o lobiranju kosovskih Albanaca i silnom novcu koji su dali lobistima da bi dobili podršku za proglašenje nezavisnosti.
 

- Najvažnija stvar koju treba imati na umu jeste da SAD nemaju apsolutno nikakvog vitalnog interesa u ovom celom regionu. Nije da ovde ima nafte ili vitalnih resursa za industriju. I to je bio problem sve vreme jer se nismo u potpunosti i na vreme angažovali ni u ratu u Bosni, ni u Hrvatskoj jer upravo nemamo vitalni interes. Argument je bio da je tu EU, a da mi imamo druge stvari o kojima brinemo kao što je na primer Bliski istok. Nama nije potrebna baza na Balkanu jer imamo sve baze koje su nam potrebne na svetu. Priča o Bondstilu je mit.

O lobistima je istina sledeća - tokom dugog perioda 90-ih godina na našim televizijama su svakodnevno prikazivane slike žena i dece koje su ubijali snajperisti sa brda oko Sarajeva, bombe na pijacama i slične scene. To je bila stalna slika godinama, i u javnosti se stvorilo stanje svesti koje je i dovelo da se SAD uključi i Ričard Holbruk angažuje na okončanju rata. To nije bila laka, niti opšteprihvaćena odluka. Mnogi nisu želeli da SAD ima išta s tim. Na primer, vojska nije želela da se angažuje i pitali su zašto se mešamo u dešavanja u Bosni, kad, na primer, nismo u Ruandi.

Ali, upravo zbog konstantih medijskih priča o nasilju, o Srebrenici, na primer, mi smo se uključili. Ljudi koji su propratili ceo taj period u Jugoslaviji su govorili da je nasilje počinjeno, da je strašno, da razgovor ne pomaže da se reši, da EU nije ništa uradila i da SAD treba da se uključi i koristi silu da bi se stvari rešile. Takvo razmišljenje je veoma važno za donošenje odluke. Podsetiću da smo čak 1989. počeli razgovore sa Miloševićem o tretmanu kosovskih Albanaca jer ih je tretirao kao drugorazredne građane. I godinama smo sa njim imali dijalog na tu temu.

Kada je UČK došao, to se promenilo, jer su i oni počeli da koriste nasilje, a kad je srpska policija i vojska počela da uzvraća nasiljem, ljudi u SAD koji se bave spoljnom politikom, i koji su se godinama bavili Miloševićem, jednostavno nisu želeli da se ponovi agonija u Bosni. I zato smo preuzeli mere brzo kao što jesmo. Da li su lobisti radili? Siguran sam da jesu. Ali je velika greška da im se oda priznanje jer su zapravo zaslužni koraci koje je godinama ranije napravio Milošević u Hrvatskoj i Bosni.

A onda je usledilo bombardovanje.

- Realnost je da bombardovanje rešilo jedan problem, odnosno zaustavilo proganjanje kosovskih Albanaca. Ali je stvorilo mnogo novih problema s kojima se region suočava, 10-11 godina unazad. Sada je problem tretman kosovskih Srba, zatim vlada na Kosovu koja ne funkcioniše, čitava demokratska tranzicija Kosova je veliki problem, ekonomija je propala, zapravo je nema, a tako ne može da se preživi. Međunarodna zajednica će bar još jednu generaciju biti prisutna na Kosovu. A region neće biti stabilan dok se odnosi Srbije i Kosova nekako ne normalizuju. Da ne pominjem činjenicu da su kosovske stranke ujedinjene oko nezavisnosti, ali one nemaju platformu, niti ideju kako da upravljaju. I to je strašno.
 

Da li će predstojeći izbori na Kosovu nešto rešiti ako se i Srbi angažuju? Priča se i da bi Nebojša Čović mogao ponovo da se uključi. Da li bi on mogao da bude ta osoba koja će smanjiti tenzije između Srba i Albanaca?
 

- Ne. Kosovski Albanci ga mrze i to sa strašću. On za njih predstavlja najveći strah, a to je da Beograd želi da kontroliše šta se dešava na Kosovu. Da mogu, oni bi postavili 10 metara visok zid na graničnoj liniji Kosova i Srbije i, po mogućstvu, da ga niko ne prelazi. Ono što strastveno mrze jeste da na KiM srpska vlada ima bilo kakav uticaj. I kada je DOS došao na vlast, oni nisu videli nikakvu razliku između nove vlade i Miloševića jer je njihovo glavno pitanje bilo da li će ova vlada prihvatiti suverenitit kosovskih Abanaca, a odgovor je - ne.

A kad je Čović otišao da pokuša da pomogne i popravi odnose, naišao je na veliki otpor. I inicijalno međunarodna zajednica je podržala ovaj napor, i on je čak postigao nekakav sporazum sa specijalnim predstavnikom Hansom Hakerupom i pomogao da Srbi učestvuju na kosovskim izborima. Ali, novi visoki predstavnik je udovoljavajući želji kosovskih Albanaca odbacio taj sporazum. Zato ne mislim da će kosovski Albanci prihvatiti da bilo ko iz Srbije igra tu ulogu.

Oni žele da to bude Srbin koji živi na Kosovu. Ali, na kraju je veliki nerešen konflikt, u kome zapravo žele da Srbija prizna vlast kosovskih Albanaca na čitavom Kosovu. Međunarodna zajednica zahteva proces normalizacije, koji će početi sa malim stvarima. Realnost je, bez obzira šta EU kaže, da će proći mnogo vremena pre nego što Srbija uđe u EU, ali nikada neće moći pre nego što se odnosi s Kosovom normalizuju. Ne kažem da moraju da priznaju nezavisnost, ali moraju da se normalizuju. I ta tema će biti sve aktuelnija kako se članstvo bude bližilo.

Smatrate da je bombardovanje bilo greška. Kako je do te "greške" došlo?
 

- Naše iskustvo u Hrvatskoj i Bosni je pokazalo da svi razgovori, sve sankcije, diplomatski demarši nisu imali nikakvog uticaja na Miloševićeve akcije. Jedina stvar za koja je davala rezultate jeste upotreba sile. I zato, kad je nasilje na Kosovu eruptiralo, mi smo primebili silu. Međutim, jako loše smo proračunali. Milošević je mislio da će bombarodovanje trajati nekoliko dana, i da će onda uslediti pravi razgovori, dok je NATO takođe mislio da će se sve završiti za par dana, ali da će Milošević tražiti razgovore.

Ali, s obzirom na to da je bilo jako teško naterati NATO na bombardovanje jer države poput Grčke to uopšte nisu želele, znali smo da ako prestanemo bombardovanje, to nećemo moći više da ponovimo. I bili smo u situaciji da nismo mogli da prestanemo jer bi Milošević mislio da je pobedio. To jeste rešilo jedan problem, ali je stvorilo mnoge druge. Ako pogledamo stanje ljudskih prava u svetu, sigurno možemo da pronađemo bar 10, 15 država u kojima je mnogo gore nego na Kosovu, npr. Južna Koreja, Rusija s Čečenijom, Kina s Tibetom, i mi se u to nismo mešali, a odlučili smo da to uradimo u Srbiji. I cena je bila veoma visoka. Žao mi je, mislim da je cena bila previše visoka.
 

Bombardovanje je objava rata. Miloševiću ste mogli da date "vetar u leđa", izgovor da pita "da li je to demokratija?"

- Bio sam veoma uključen dok smo pokušavali da izađemo na kraj sa Miloševićem. I sve smo pokušali, ali ništa nije dalo rezultate. Još početkom 1989. Ali, on je diktator, baš kao i sa Fidelom Kastrom smo pokušali sve, baš sve. Ali, ništa nije dalo rezulate.

Izvinite, ali kad kažete kao sa Kastrom, da li to uključuje i pokušaj ubistva?
 

- Ne. Nismo to radili. Nije bilo otrovnih cigareta za Miloševića. Ali, ništa nije urodilo plodom i to je stvorilo dilemu u međunarodnim odnosima. Govorili smo - ako ne promenite vaše akcije, doći će sankcije, pa smo stavili ekonomske sankcije, pa to je nije upalilo, uveli smo sankcije za srpske političare, konfiskovali bankovne račune, isključili iz međunarodnih organizacija, ali ništa nije uspelo. I zato je počela ta kampanja za bombardovanje.

Nije lako ovako opisati, ali SAD je teško uvući u problem jer mi imamo i druge stvari u svetu kojima se bavimo, ali kad se uključimo u proces, onda budite spremni da ćemo ga i rešiti. Onda mašinerija radi, i veoma ju je teško zaustaviti. Uključili smo se zbog Dejtona, i igrali glavnu ulogu u Bosnu. Kad smo videli šta se dešava na Kosovu, naš strah je bio da bi nasilje moglo da se proširi i na druge države bivše Jugoslavije, pa čak i van tih granica. Zato smo morali nešto da uradimo.

Kada ste poslednji put videli Miloševića?

- Poslednji put kada sam ga video je bilo 1996. godine. Prvi put sam ga sreo 1977. tako da sam ga poznavao skoro 20 godina. Ali ga nisam video kada sam postavljen za ambasadora u Beogradu jer sam mislio da to nije prikladno.

I za Bosnu smatrate da je rešenje u podeli. Da li to vidite kao dve celine - Republiku Srpsku i Federaciju, ili tri, s obzirom na to da se ponovo priča o stvaranju trećeg entiteta?

- Realnost je da više od polovine ljudi u Bosni danas ne vide sebe kao Bošnjake i neće da žive u državi koja se zove Bosna. Oko 99 procenata Srba smatraju da je Republika Srpska njihov dom, dok Hrvati, gledaju ka Hrvatskoj jer su tamo bolji ekonomski uslovi i oni imaju hrvatske pasoše. To nije zdrava situacija. Istovremeno, baš kao što su Srbi pokušavali da održe Jugoslaviju sa idejom da su za nju prolivali krv u Drugom svetskom ratu, vidim da je sada i Bošnjaci govore da su prolivali krv za Bosnu i da insistiraju da ostane celovita.

Na ljudima koji žive u Bosni je da pronađu rešenje i možda će biti potrebna još jedna generacija da bi se to dogodilo. Ali, želim da ponovim da EU veoma cinično ne zanima šta se dešava. Njih nije briga da li će Bosna biti drugoklasna država, što ljudi ne žive dobro, niti što neće ući u EU ko zna još koliko. Dokle god nema nasilja, oni ravnodušno sležu ramenima.

I kad je reč o BiH, ali i Kosovu, da li smatrate da je SAD načinila greške u svojoj politici? Da li su potezi bili dobri? Jeste li očekivali ovakav ishod ili da će se problemi brže rešiti?

- Sećam se da je posle Dejtona Ričard Holbruk najavio da se povlači. Na neki način to me je nasmejalo jer je on dao veliki doprinos okončanju rata, i u to nema sumanje. Ali sistem koji je stavljen, onaj koji je iznedrio Dejton, bilo je nemoguće implementirati. A to je bio moj posao. Čak i kad smo imali najbolju volju svih strana, struktura je bila toliko komplikovana sa Federacijom koja ima 10 kantona, a neke od njih mešovite, dva entiteta s predsednicima... Konačno, pitanje Bosne neće rešiti međunarodna zajednica.

Ona je 90-ih imala veliko interesovanje jer je bio nasilja, čak je u vreme adminstracija predsednika SAD Bila Klintona to bila skoro prva tema američke spoljne politike. Ali, nakon Dejtona, mi i dalje imamo prisustvo, ali nedostatak volje da se puno mešamo. I onda se dešava da su ljudi poput Milorada Dodika to shvataju, a Bošnjaci se i dalje ponašaju kao da će međunarodna zajednica uzeti štap i udarati ljude u glavi ako ne slušaju. A zapravo će se dogoditi da predstavnici međunarodne zajednice upute mnogo lepih i prijatnih reči podrške, ali da na terenu neće biti odlučne akcije.

Rezultat svega toga je Bosna kao drugoklasna držva u Evropi. I veoma cinično, nažalost, mnogi Evropljani sležu ramenima i kažu: šta ćemo, mi tamo ne živimo, to nije naš problem. Budućnost ljudi koji žive u Bosni nije nimalo svetla, a ako neko bude rešavao problem, to moraju narodi koji tu žive. U nekom trenutku će, nadam se, reći da ne žele da budu drgorazredni građani i potražiti moguća rešenja. Prošlo je 15 godina od završetka rata, a svaka etnička grupa je zaglavljena u istoj poziciji u kojoj je bila kad je rat počeo. Nije bilo promena, za neke je čak i gore.

U BiH su uvek bila tri ključna igrača, koja su igrali jedni protiv drugih, ali upravo zbog toga i posredno pomagali jedni drugima da se održe na vlasti. Međutim, sada je Haris Silajdžić izgubio, i tu je Bakir Izetbegović sa drugačijom retorikom. Da li ova promena može da donese pomak nabolje?
 

- Nadam se da će se to desiti. To je veoma pozitivan znak. Kao što sam i ranije rekao, da je Dodikov najbolji prijatelj, najbliži saveznik i podrška bio je Silajdžić. Jer svaki put kada bi on rekao neku ludu stvar, to je pomoglo Dodiku. A Dodikov drugi najbolji drug je bio Rafi Gregorijan, zamenik visokog predstavnika, koji je javno se žalio i pretio, što je takođe doprinelo Dodikovoj popularnosti. Kad nemate nekog takvog da protiv njega igrate, onda ćete morati da smisliti bolju priču. Problem je što Bošnjaci i dalje gledaju u međunarodnu zajednicu da im reši probleme, ali se to neće dogoditi. Ona će sprečiti Dodika da, na primer, proglasi jednostranu nezavisnost, ali probleme neće rešavati.

Vaša knjiga govori o mukotrpnoj demokratskoj tranziciji. Ima li bar primera "hepienda" na tom putu?

- Zatvorili ste poglavlje u istoriji, a otvorili drugo koje ima drugačije i kompleksnije izazove. Videćemo kuda to ide.

Iz Vašeg osvrta na dešavanja tokom raspada Jugoslavije da se lako zaključiti da su SAD i EU različito pristupale rešavanju problema. Na koga danas Bosna, Srbija, ali i Hrvatska, Makedonija i Crna Gora da računaju?

- Stvar je u tome da EU često okleva u svojim odlukama. Sa SAD je situacija takva da mi uvek radimo, nekad je rešenje pozitivno, a nekad ne. Kao što je na primer invazija Iraka... Ali, s druge strane, EU to nikada ne bi učinila. Ona je daleko opreznija u opasnim situacijama. Ona će radije razmatrati, a mi delovati. To je naša snaga, ali i naša slabost.