Politika prekraja prošlost (4): Francuzi nam tražili do poslednjeg franka
Poniženje koje su francuski domaćini priredili Srbiji na obeležavanju 100 godina od primirja u Prvom svetskom ratu kod Srba je dovelo do samopropitivanja da li je Francuska zaslužila spomenik zahvalnosti na Kalemegdanu. U razgovoru za "Vesti", istoričar dr Stanislav Sretenović mit o francusko-srpskom prijateljstvu smešta u okvire realnosti omeđene procenama tadašnjih političkih vođa šta je najkorisnije za njihove države.
Da na početku razrešimo dilemu - da li je tačno da je više italijanskih nego francuskih brodova učestvovalo u spasavanju srpskih vojnika posle Albanske golgote?
- Transport Srba je bila saveznička operacija. Što se tiče broja brodova, najviše ih je imala Britanija, ali su oni skoro isključivo obezbeđivali transport Srba. U samom transportu učestvovali su Italijani i Francuzi, pri čemu su Italijani dali skoro duplo više brodova nego Francuzi. U ove podatke ne ulaze brodovi koji su dopremali hranu Srbima u Albaniji - Francuzi su bili prvi, niti pređena trasa - francuska je bila duža i komplikovanija.
Kako je onda prevagnula priča o "francuskoj lađi" koja spasava desetkovanu srpsku vojsku?
- Tokom povlačenja i spasavanja srpske vojske i kasnije njene rekonstrukcije na Krfu najveći deo pomoći došlo je od Francuske. Posebno se francusko-srpsko prijateljstvo razvijalo u rovovima i u užasima svakodnevne zajedničke borbe na Solunskom frontu. Ideologija jugoslovenstva koju je srpsko politička elita propagirala odmah posle rata podrazumevala je da se daje bezuslovna podrška hrvatskim i slovenačkim pretenzijama na teritorije na koje je takođe pretendovala Italija.
U toj novoj situaciji, srpsko-italijansko savezništvo je bilo zaboravljeno zato što je Italija postala najveći neprijatelj stvaranja jedne, relativno jake, južnoslovenske države na svojim istočnim granicama. Ta situacija se pojačava posle '45. sa dolaskom komunista na vlast.
Je li tačno da se zemlje Antante nisu pretrgle u pomoći Srbiji sve dok car Nikolaj nije zapretio da će Rusija izaći iz rata, ukoliko se srpskoj vojsci ne pomogne?
- Postoje pisma ruskog ambasadora u Parizu koji prenosi stavove cara Nikolaja, ali to nije bio ključni razlog zbog kojeg su saveznici krenuli u akciju. Spasavanje može da se objasni prvenstveno potrebom saveznika da u blokiranoj situaciji na svim frontovima u Evropi dođu do nekih 140.000 oporavljenih srpskih vojnika za koje se smatralo da će biti jezičak na vagi koji će doprineti savezničkoj pobedi na Solunskom frontu. U Francuskoj, konkretno, predsednik francuske vlade Brijan bio je za spasavanje Srba i pobornik otvaranja Solunskog fronta, dok je glavnokomandujući francuske vojske general Žofra bio protiv. Protivnici su polazili od procene da sav napor mora da se stavi u službu i za proboj Zapadnog fronta, a da sporedni frontovi, kao što je bio Solunski, nemaju nikakav značaj i da oni mogu da samo dovedu do propasti kao što je bio slučaj sa britansko-francuskom ekspedicijom na Dardanelima 1915. Bilo je čak predloga da se Srbi pošalju na Italijanski ili na Zapadni front. Na kraju su Francuzi odlučili da pokrenu operaciju spasavanja zajedno sa svojim britanskim, italijanskim i ruskim saveznicima.
Zašto Rusi nisu poslali brodove za ovu akciju?
- Ruska carska armija u to doba je armija koja nema dovoljno pušaka za svoju vojsku, a kamoli brodove. Kada dolazi francuska misija generala Poa u Rusiju da pregovara o kreditima za naoružanje ruske armije, oni vide ruske goloruke vojnike kako defiluju. Rusija je dala određenu sumu novca, odmah u startu 1914. i učestvovala je u kreditima, ali nije imala dovoljno snage da pomogne Srbiji.
Koliko ima istine u tome da su nam posle rata Francuzi naplatili ne samo oružje koje su nam isporučili, već i pertle na vojničkim cokulama?
- Srbija je tokom Prvog svetskog rata dobila finansijsku i materijalnu pomoć za svoje učešće na strani Antante, od Francuza, Velike Britanije i od Rusije. Odmah na početku rata prve pozajmice francuske vlade su stigle u Srbiju i ona je od tog novca kupovala oružje za odbranu svoje teritorije. Posle rata sve zemlje koje su davale pozajmice tražile su da im se, posebno te finansijske, vrate. To je bilo povezano sa principom gde poražene zemlje plaćaju reparaciju, a pobednice dobijaju novac od kojeg vraćaju međusavezničke dugove. Tako se stvara cirkulacija novca koja je trebalo da doprinese obnavljanju celokupne porušene Evrope posle rata. Istoričari to nazivaju "trougao mira".
Kako smo onda sa Francuzima na kraju završili na
međunarodnom sudu?
- Francuzi su bili izuzetno oštri u naplati dugova. Ne samo od Srbije, nego i od ostalih zemalja, na primer, od Rumunije. Oni su tražili da se svaki franak vrati. Problem je nastao što je u srpskoj percepciji to bilo shvatano kao stavljanje noža pod grlo. Momčilo Ninčić, ministar spoljnih poslova Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, na jednom mestu kaže francuskom kolegi: "Ali ne možete da nam tražite da vratimo sav taj novac, jer mi smo učešće u ratu platili krvlju." Taj argument nije funkcionisao kod Francuza. Najzad, Francuzi su izneli problem pred Međunarodni sud u Hagu koji je 1929. presudio njima u prilog. To je značilo da dug Srbija treba da isplati u zlatnim francima, a ne u papirnim, i samim tim dug nije izgubio na vrednosti zbog inflacije.
Jesu li Francuzi tražili da im isplatimo i kamatu?
- Da, tražena je i kamata, ali dolaze nacisti i Drugi svetski rat i svi ti dugovi gube na vrednosti, tako da smo delom isplatili dug, ali veliki deo ne. Komunisti su sa dolaskom na vlast u Jugoslaviji nacionalizovali sve francuske firme i dobra i izbrisali svako sećanje na bilo kakvo vraćanje dugova iz vremena Prvog svetskog rata.
Kredit pod ultimatumom
Sada se ponovo podgreva priča kako su nam Francuzi podvalili i falš municiju?
- To je već posleratna konstrukcija. U novim okolnostima posle rata, materijal koji smo dobili od Francuza smatrao se tehnički prevaziđen. Pojavila se potreba za modernizacijom naoružanja Kraljevine Jugoslavije i tu dolazimo do novih francuskih državnih pozajmica. Francuzi su nam davali kredite, ali je uslov bio da se od tih kredita kupi francusko oružje, pa je novac cirkulisao između Francuske i Srbije da bi se vraćao u Francusku.
Dostojan unuk svog dede
Rođen u Beogradu pre 48 godina. Magistrirao na Univerzitetu u Nansiju, na temu "Francuska i Kraljevina Jugoslavija 1934-1940".
Doktorsku tezu "Francuska i nova Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, 1918-1929: nejednaki međudržavni odnosi" odbranio na Evropskom univerzitetu u Firenci.
Radi kao naučni savetnik na Institutu za savremenu istoriju u Beogradu.
Deda Dragoljub Sretenović bio je jedan od 3.000 srpskih studenata koji se školovao u Bordou o trošku francuske države i koji se nakon završenih studija medicine vratio u otadžbinu.
