Dve decenije traganja za nestalima (2): Živim da bih saznala istinu
Moj Ivan je imao samo 17 godina kad je kidnapovan. Bio je učenik trećeg razreda Gimnazije "Ivo Lola Ribar" u Prištini i brinuo se kako će završiti školu, kako će maturirati. Zato je sa Draganom Stevanovićem, mužem moje drugarice, krenuo jugom kod mene, u Leskovac da se upiše u četvrti razred. Pošli su iz Kosova Polja i od tada im se gubi svaki trag, u očaju priča majka Dragana Majstorović.
Kada je potpisan Kumanovski sporazum i Slobodan Milošević i general Kfora Majkl Džeksona pozvali su Srbe da ostanu na Kosovu. Majstorovići, Dragana, medicinska sestra u Prištini, i njen suprug Milorad (zaposlen u Elektroprivredi) su poverovali. Računali su da nikome ništa nažao nisu uradili i ostali.
Misteriozna žena
- Živeli smo u naselju Kičma, a radila sam u Gradiću Pejton. Nemalo po dolasku Kfora, nepoznati Albanci su nam probili kućna vrata i izbacili iz stana. Pretili su da ovde neće srpski jezik da se čuje, otišli su vojska i policija, pa da moramo i mi. Odselili smo se u Kosovo Polje kod mojih roditelja, a ja sam počela da radim u bolnici. Međutim, kad su kidnapovali dr Andriju Tomanovića, svi smo napustili bolnicu. Moje radno mesto je izmešteno u Leskovac, a šef mi je rekao da moram da dođem na posao. Posle 15 dana zamolila sam da dovedem Ivana da ga upišem školu u Leskovcu jer se brine kako će da maturira. I tako je tog 19. avgusta 1999. krenulo.
Logor Batlava
- Informacije do kojih smo došli ukazuju da su kidnapovani na relaciji Priština-Podujevo, prema Merdaru. Znala sam da je postojao logor Batlava, kraj Podujeva, a jedan Albanac mi je rekao da su bili tamo. Sama sam istraživala i saznala da je na toj relaciji kidnapovano 19 ljudi i da niko nije pronađen - kaže majka Dragana.
Kako je dan odmicao, strah je počeo da ključa.
- Njih nema, a telefonske linije ne rade. Moja prijateljica Slavica i ja smo otišle na Merdare, ali kažu da nisu prešli granicu. I tada počinje naše traganje. Moji roditelji odlaze u Prištinu, prijavljuju nestanak Kforu, Unmiku, Međunarodnom crvenom krstu, odlazim za Beograd i tražim prijem kod Miloševića, ali nije hteo da me primi. Apsolutno niko nije hteo da nam pomogne.
Dve godine agonije prekinula je još veća jeza.
- Stan u Prištini iz koga smo izbačeni je bio u mom vlasništvu. Svu dokumentaciju o tome sam ostavila kod majke, a ona ju je dala Ivanu kada je kreno ka Leskovcu. Dve godine nakon njegovog nestanka, na vratima stana u Prištini u kojem je bio jedan Albanac, pojavila se žena i u rukama je imala tu dokumentaciju. Tom Albancu sam rekla da mi je sin kidnapovan, a da ta osoba najverovatnije ima veze s otmicom mog deteta. Kad je ponovo došla, on joj je tražio ličnu kartu. Više se nikada nije pojavila, a ja nisam mogla ništa više da saznam.
Dve decenije traganja za nestalima:
Trgovci nesrećom
Nesrećni roditelji i srodnici okupili su se u Udruženju porodica kidnapovanih i nestalih sa područja KiM i na svakoj adresi tražili pomoć.
- Iz naših zatvora su demokratske vlasti su pustile osuđene Albance. Veče pre toga smo molile Zorana Đinđića i Vojislava Koštunicu da traže razmenu jer smo čuli da su naši najmiliji živi, da ih čuvaju za razmenu. Ali, oni su dobili naređenje od Amerikanaca i pustili Albance. Hose Barajbar, šef Kancelarije za nestale pri Unmiku, rekao nam je da je obišao logore u Albaniji, da je video špriceve, ali da nemaju nadležnosti na toj teritoriji. Sastala sam se sa predstavnicima Albanaca. Fljori Brovini, dobitnici nagrade za ljudska prava od SAD, rekla sam da bi je ta nagrada obavezivala da pomogne svima, ne samo Albancima. Sa još nekoliko žena, sastala sam se iza zatvorenih vrata sa prvim premijerom Albanaca Bajramom Redžepijem.
Razgovor sa Dikom Martijem
Dragana je razgovarala i sa Dikom Martijem, slala pisma Kforu i Unmiku sa lokacijama logora.
- Kada sam razgovarala sa Dikom Martijem, rekla sam mu: "Da ste imali jedno kuče, pa da vam se uveče ne vrati, kako biste se osećali, a mi čekamo svoju decu." On nam je odgovorio da nas razume, da je i sam otac i deda, ali da naredne dve godine ne može mnogo da kaže. Tako je i bilo. Za dve godine je objavio svoj izveštaj.
- Pokojni Oliver Ivanović nam je pomogao, a pre toga nam je predsednik Helsinškog odbora za ljudska prava u Sandžaku Šefko Alomerović dostavio informacije gde su logori u koji su Srbi odvođeni. Bilo ih je 144. Sve sam mu to rekla Redžepiju, a on meni samo: "Ne, ne, nema niko živ." Kažem mu: "Dobro, ako nema niko živ, dajte barem tela". A on meni, cinično: "Pa evo tu je Kfor, nek ih traži!" U stvari, rekao mi je da niko neće biti nađen. I do danas nije.
Posebnu so na ranu, ističe, porodicama su sipali svi oni koji su u njihovoj muci videli profit.
- S jedne strane, bilo je raznih priča koje su puštali Albanci da bismo mi prestali da ih tražimo, a s druge, svi oni koji su se bogatili na našoj nesreći. Tražili su novac, čak namamljivali ljude da dođu, pa onda i njih kidnapovali. Što se tiče pravde, ona ne postoji i o njoj ne razmišljam, ali kao porodica imamo pravo na istinu, da znamo da li je završio u moru ili mu je srce prodato. Trebalo mi je dugo da odlučim da li ću da živim ili ne. Godinu dana nisam mogla da o ovome pričam dok nisam sama savladala bol i odlučila da ipak živim, da ga tražim jer će se možda i vratiti, pa će mu moja pomoć biti potrebna. A i ako se ne vrati, da bih mogla da propagiram, apelujem u javnosti da se istina ne zaboravi
Unmik otvorio, pa zatvorio istragu
Početkom 2015. godine, "Vesti" su objavile da Unmik nije sproveo efikasnu istragu u vezi s otmicom i nestankom Dragana Stevanovića i Ivana Majstorovića. Prema dokumentima u koja smo imali uvid, objavili smo da je Unmik samo otvorio istragu, ali nije uradio ništa da pronađe nestale.
- Na neshvatljiv potez ukazuje dokument Centralne jedinice za krivičnu istragu Unmika u kome se navodi da je 18. novembra 2003. održan sastanak sa pravnim savetnikom Unmika/Kfora kapetanom H. L.
iz Američkog ratnog vazduhoplovstva, zamenikom načelnika Jedinice za ratne zločine (V. R) i službenicima Unmikovog Odeljenja pravde (C. F. i P. C) na kome je odlučeno da se, usled vremenskog i ograničenja resursa i osoblja, nastavi istraga samo određenih predmeta i da ostanu samo oni gde je postojala velika verovatnoća da će osumnjičeni biti identifikovani. Za ovaj predmet je odlučeno da ne ispunjava potreban nivo dokaza, tragova, niti identifikacije osumnjičenih.
Direktor Unmikovog Odeljenja pravde Pol Kofi naložio je da taj predmet zatvori - objavile su "Vesti".
Savetodavna komisija za ljudska prava UN na Kosovu s "izrazitom uznemirenošću" je primetila da je zatvaranje ove istrage "posledica opšte politike koji je sprovodio Umnikovo Odeljenje pravde".
- Još veću uznemirenost uzrokuje činjenica da je ovakva politika usvojena 10 meseci nakon što je generalni sekretar UN naveo u izveštaju SB da policijski i pravosudni sistem na Kosovu koji je uspostavio Unmik "dobro funkcioniše" i da je "održiv" - navodi u svom mišljenju Savetodavna komisija UN.
