Dve decenije traganja za nestalima (1): Ubico, gde si mi sina zakopao
Ubico, biće ti oprošteno! Samo mi kaži - gde si mi sina zakopao? Da li si mu lapski kamen na grudi stavio ili sitnički pesak po njemu prosuo? - vapaj je majke Ivana Majstorovića, 17-godišnjaka, koji je 19. avgusta 1999. iz Kosova Polja, sa komšijom Draganom Stevanovićem, radnikom Elektroprivrede, krenuo ka Leskovcu. Od tada mu se gubi svaki trag. Majka Dragana je tugu, bol, nesreću, pretvorila u ove i mnoge druge stihove u kojima svoju tragediju i bespomoćnost prepoznaju, ali i lek za dušu nalaze i mnogi drugi roditelji i deca koji tragaju za svojim najmilijima.
Prema podacima Međunarodnog komiteta Crvenog krsta na području bivše Jugoslavije još nije poznata sudbina 10.281 osobe, nestale tokom sukoba devedesetih: u Hrvatskoj - 2.027, na Kosovu i Metohiji - 1.648 i u Bosni i Hercegovini - 6.606 osobe. Od ukupnog broja nestalih, više od 3.600 je srpske nacionalnosti.
Porodice nestalih duboko su nezadovoljne zastojem u traženju i identifikovanju njihovih najmilijih.
- Uprkos najavama predstavnika vlasti i deklarativnim stavovima da je pitanje pronalaženja nestalih lica prioritet u normalizaciji odnosa između Srbije i Hrvatske, nedostaju dela, odnosno konkretni rezultati. Nedopustivo je da u Hrvatskoj, 23 godine nakon rata, postoje poznate grobnice i grobna mesta sa više od 70 lica srpske nacionalnosti, koja nisu ekshumirana!
Porodice žrtava naročito boli ciničan stav zvaničnika Hrvatske, koji prilikom svakog sastanka tvrde da imaju jednak tretman prema žrtvama, bez obzira na nacionalnost, a u praksi se srpske žrtve diskriminišu. Svaki dogovor, svaki sastanak zvaničnika je neiskren ukoliko u Hrvatskoj ne žele ili nisu u stanju da ekshumiraju poznate grobnice i grobna mesta. To mora da bude prvi korak ka uspostavljanju međusobnog poverenja - kaže za "Vesti" Duško Čelić, predsednik Koordinacija srpskih udruženja porodica nestalih lica s prostora bivše Jugoslavije.
Ni spomenika ni saosećanja
- Mnogo vremena je proteklo od ratova, a porodice žrtava nisu dobile pravdu i verovatno je nikad neće dobiti, ali brigu i saosećanje društva i države, mogu i moraju dobiti. Pitanje dostojnog spomen obeležja žrtvama, kao i pitanje satisfakcije porodicama u Srbiji još nije rešeno. Uloga medija, koja je od izuzetnog značaja za izgradnju i afirmaciju solidarnosti i saosećanja sa porodicama žrtava, kao i kulture sećanja u društvu, uz časne izuzetke, nije adekvatna. Trka za "lakim", komercijalnim sadržajima, najteža pitanja nasleđa ratova 90-ih čine "neatraktivnim" i često nepoželjnim za najveći broj medija u Srbiji - kaže za "Vesti" Čelić.
Pitanje istine i pravde za srpske žrtve, dodaje, nema bolju sudbinu ni u Bosni i Hercegovini - srpske žrtve se diskriminišu, počinioci ratnih zločina zbog nedostatka političke volje izmiču ruci pravde, a pravosudne institucije su predmet nedopustive politizacije. Još gora je, kako kaže, situacija na Kosovu i Metohiji gde nema procesuiranja za ratne zločine počinjene nad Srbima, ni ekshumacije, ni identifikacije žrtava.
- Na sramotu civilizovanog sveta i društva na Kosovu i Metohiji, tu još vlada "zavera ćutanja" kad je reč o otkrivanju posmrtnih ostataka kidnapovanih Srba i nealbanaca, kao i "kultura" nekažnjavanja ratnih zločina, koje su počinili pripadnici OVK. Ova pitanja nalaze se u dubokoj senci političkih pregovora u Briselu, bez izgleda da iz te senke izađu pre okončanja tih pregovora. O tome svedoči i višegodišnja predstava s formiranjem i radom Specijalnog suda za ratne zločine koje su počinili pripadnici takozvane Oslobodilačke vojske Kosova, bez ikakvih do sada vidljivih konkretnih rezultata - zaključuje Čelić.
Gordana Đikanović, članica udruženja Kosmetskih stradalnika ističe da je "nedopustivo, neshvatljivo i sveopšta je sramota za sve one koji bi, na različitim nivoima, pitanjima nestalih trebalo da se bave, što smo sve dalje od mogućnosti da saznamo sudbine svih nestalih":
- Na listi MKCK nalaze se imena 1.620 lica nestalih na Kosovu i Metohiji. Među njima 570 Srba i nealbanaca. Poražavajuća je činjenica da se broj ekshumiranih i identifikovanih Srba iz godine u godinu tako drastično smanjuje - nekada ih je manje nego petoro godišnje. Tom dinamikom, trebalo bi da prođe još stotinu godina, pa da se razotkrije sudbina svih kidnapovanih i nestalih kosmetskih Srba. Porodicama kosmetskih stradalnika vreme, kao ni oni što su se činjenjem ili nečinjenjem o nestale ogrešili, nisu saveznik. Nikada nisu ni bili, osim na rečima, i to im porodice nestalih, nikada neće oprostiti!
Ona dodaje da bi najave da bi Specijalni sud za zločine OVK na Kosovu konačno trebalo da počne sa radom donose trunku optimizma:
- Ako Specijalno tužilaštvo i Specijalni sud budu politički nezavisni, ako profesionalno i odgovorno rade i postupaju, možda bi optužnice koje budu podignute, i procesuiranje zločinaca, mogli da daju i odgovore na pitanja gde su nestali. Ostaje nam da čekamo i verujemo da je uistinu pravda spora, ali dostižna.
