Sumrak novinarstva (5): Između morala i otkaza
Poznati beogradski novinar, nekadašnji urednik "Nina", a sada publicista i profesor koji se bavi medijima, Slobodan Reljić kaže da je u današnje vreme lakše postati novinar, a znatno teže biti profesionalac.
- Novinarski kriterijumi su strašno pali. Da bi novinar u normalnim prilikama postao skupštinski izveštač trebalo je imati godine i godine radnog iskustva i redakcijskog poverenja. Danas, ako se "zna" da iza nekog stoji partijska "struktura", to se postaje za mesec-dva. Što manje razumete o čemu pričate, to bolje. I za vlasnika medija i za onog o kome se izveštava. Novinar profesionalac i znalac je samo problem. Naši novinari samo izveštavaju, ne pitaju šta je od toga istinito, šta je društveni interes, a šta interes grupa i partijskih liderstava.
Da li je danas biti novinar teže nego u vreme Slobodana Miloševića?
- U vreme Miloševića, javnost je bila podeljena na dve strane i stalno je vođena velika rasprava "za" i "protiv", sve je bilo podložno kritici i preispitivanju. Tu je bilo nešto više netolerancije prema drugim stavovima, ali nijedan stav nije bio van javnosti. Drugo, redakcije su bile kompletne, neuporedivo više novinara, kompletne rubrike, novinari obučeni da poznaju određene oblasti. Danas više uopšte ne postoje takve redakcije.
Oni koji nisu mišljenja da je sada "nikad gore", navode primere progona "Glasa javnosti", "Evropljanina", pa čak i likvidaciju Slavka Ćuruvije. Drugim rečima, osim što Brankica Stanković ima obezbeđenje godinama, novinarima ne preti likvidacija, mediji su privatizovani, prema tome, sve je do vlasnika, a ne do političkih pritisaka?
- Vlasnici naših privatizovanih medija su ljudi koji uvek nađu način da budu na usluzi onima koji dođu na vlast. Juče su bili "žuti", danas su "plavi", sutra... ko bude vlast. Vlasnici su ljudi bez ikakvih ideoloških uverenja ili moralnih obzira i rade kao iznajmljivači profesionalnih revolveraša. Organizuju novinarske čete da se puca za onog ko plati.
Da li zamerate kolegama što su se pretvorili u "držače diktafona"?
- Novinar u ovakvom društvu je čovek bez ikakvih sredstava za odbranu profesije ili ličnog integriteta. On ima moralni kodeks koji ga obavezuje da ne čini ništa što se protivi njegovoj savesti, ali nema nikoga ko će da ga zaštiti od otkaza ukoliko postupi po kodeksu. Biti moralan u takvom okruženju je nemoguće, a da to nije samoubilački. Ako imate malu decu, vaša moralnost se pretvara u čedomorstvo. Kakva država, takvi mediji. Mislim da položaj novinara nikad nije bio obesmišljeniji. Ako je to nekome za utehu, tako je bilo gde u svetu. Jedino oni na Zapadu to rade za veće nadnice.
Privatni nadjačao javni interes
Šta je kod vas prelomio da napustite novinarstvo i pređete u teoretičare medija?
- Splet okolnosti. Ja sam preostao iz onog "starog novinarstva" kad su načela imala nekakve veze sa stvarnošću, kad novinarstvo nije bilo na milost i nemilost privatnim vlasnicima koji nisu ni čuli da postoji javni interes. Bio sam glavni i odgovorni urednik "Nina" pre nego što je budzašto dat švajcarskom štamparu i vlasniku niskoprofilonog tabloida. Izabrala me je redakcija i njoj sam odgovarao. Ljudi s kojim sam radio su bili vrhunska ekipa profesionalaca kakva danas ne postoji ni u jednom zemlji na Balkanu. Kad je tako izuzetan produkt srpske kulture kao što je "Nin" tako bezočno prodat nekom strancu a da on iz njega crpe profit, onda je jasno s kakvom mi državom imamo posla. Zamislite da Amerikanci nemaju problem da "Njujork tajms" prodaju Rusima ili Kinezima.
