Umetnici u politici (1): Bunt iz mišje rupe

Pominjanje male atomske bombe za odbranu Republike Srpske koju bi Emir Kusturica, kako je rekao, voleo da ima u džepu, gromoglasnije je odjeknulo od svih izjava političara čitavog regiona.

A. Čukić

Miki Manojlović

 Ovim nastupom proslavljeni reditelj je podsetio da neretko snažnije poruke stižu iz umetničke nego iz državničke sfere. Politički stav umetnika nije novost, ali se uvek, između redova, provlači dilema šta je to što ove kreativne duše povuče u političke vode prepune virova i, da li govore iz srca, iskreno podstaknuti negativnim pojavama u društvu, ili su zagovornici određene političke opcije.

Kusturica je objasnio da je želeo da metaforično izvede dokaz da bi se srpsko stradanje uvažilo i da zaustavi falsifikat priču kojom su od žrtvovanog naroda napravili zločinca. Ipak, deo javnosti proglasio ga je zagovornikom vlasti Srpske, ali i Srbije.
Poput Kusturičine bombe, zaglušujuću buku je izazvala javna pohvala Mikija Manojlovića, Aleksandru Vučiću, zbog izjave velikog glumca da srpskoalbanske pozorišne predstave "Romeo i Julija" ne bi bilo da nije bilo i pomoći premijera. Deo javnosti ga je oštro kritikovao da se osenčio naprednjačkim bojama, a on se branio komentarišući da osude vidi kao navlačenje gneva "omiljenog kruga dvojke" na sebe.

- Taj hejt sam navukao jer sam rekao istinu, a to je živa istina u ovom suludom vremenu - uzvratio je glumac kojem je pripisivano da će zbog ode Vučiću dobiti mesto ministra kulture.

Do toga nije došlo, ali jeste u slučaju glumaca Voje Brajovića i Branislava Lečića Leke koji su s podrškom Demokratskoj stranci, u vreme njene vladavine, zaseli u ministarske fotelje. "Lekom protiv Buleta" bila je prošlogodišnja predizborna šaljiva kovanica kada su Lečić i njegov kolega Svetislav - Bule Goncić stali na suprotne strane DS i SNS.

Goncić je s vlašću i profitirao postavši nedavno član Upravnog odbora Narodnog pozorišta. Partijsko u svom biću ne krije ni glumac Tihomir Stanić koji je otvoreno stao na stranu DS rekavši da se ne sme zaboraviti šta je sve učinila ta stranka za dobro u Srbiji, kao i da te vrednosti danas preuzimaju drugi koji se kite tuđim perjem.

U javnosti, ali ne baš često, pojavljuju se i slobodnomisleći samotnjaci. Moguće zbog toga što su, kako je svojevremeno objasnio glumac Ljubivoje Tadić, ne samo umetnici već i drugi umni Srbi su saterani u mišju rupu. Jedan od onih bez političkih leđa je glumac Sergej Trifunović koji je, između ostalog, kritikovao srpsko pomanjkanje kritičke svesti:

- Voleo bih da građani shvate ono što je osvestilo dobar deo naroda u Evropi: da su eksponenti vlasti samo činovnici u njihovoj službi. I da imaju pravo da negoduju, izražavaju nezadovoljstvo i

Tanjug

Milorad Dodik i Emir Kusturica

kritikuju, jer se o njihovim životima radi, i još gore, životima njihovih potomaka.
"Slobodnjaci" gađaju u mete koje vlasti izbegavaju, pa je o izumiranju Srbije najglasnije govorio dramski pisac Dušan Kovačević ukazavši naciji da zbog iseljavanja godišnje nestaje grad od 50.000 ljudi.

- Ako se to nastavi, Srbi u Srbiji će za 100 godina biti nacionalna manjina - upozorio je Kovačević.

Mnogo oštriji je bio filmski režiser Goran Marković sa izjavom da je "Srbija na korak od fašizma". Pozorišni reditelj Kokan Mladenović je aludirajući na Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića rekao da Srbijom upravljaju dva glumca: stariji, koji ima problema s učenjem teksta, i mlađi koji misli da mu je to prva uloga. Dodao je i da manipulacijama i strahom građane Srbije uvode u totalitarizam latinoameričkog tipa, a Srbiju pretvaraju u rijaliti.

Da oni koji nisu zvanični deo partijskog jata ne ostaju imuni na politiku, dokaz su i Duško Kovačević, Goran Marković i Kokan Mladenović koji su se nedavno priključili javnom apelu Zaštitniku građana Saši Jankoviću da se kandiduje za predsednika Srbije.