Godišnjica masakra u Francuskoj (3): Porodici važnije pare nego Ljilja
Sin i kćerka moje supruge ne dozvoljavaju joj da se vrati iz Kraljeva na lečenje u Pariz, jer hoće da prigrabe odštetu, kaže Aca Pavlović.
A kako je Ljilja? E, tu se uraganski uskovitlaše dve priče. Jedna filigranski istkana nežnim emocijama i bujicama ljubavi, a druga gorka, grčevita, grozom nabijena. Ovako:
- Znao sam ja Ljilju iz detinjstva. Udala se ona, ja oženio, pa nam se brakovi raspali. Uvek mi se dopadala, ali je imala svoju decu, nisam se petljao. Ali hoću i ja svoje dete, to mi je opsesija. Povezasmo se i venčasmo, htela je Ljilja da mi podari dete, prođosmo preglede, sada ja mogu, ona ne može, te se odlučismo za druge varijante i - desi se nesrećni 13. novembar. Sada, kada je Ljilja u preteškom zdravstvenom stanju, pitaju me: "Voliš li je još"?. Volim uvek isto, a i ona mene. Uostalom, da je nisam voleo našao bih drugu koja će mi roditi dete.
Evo nastavka:
- Ljilja je strašno nastradala. Ni lekari nisu verovali da će joj spasti život. Dva meseca su je držali u veštački izazvanoj komi kako bi je poštedeli bolova. Odveli me da je vidim. Ljilja nepomična, pozovem je, ona otvori oči, ugleda me, nasmeši se, počne da se miče, hoće da ustane, lekari u neverici kažu: "Vi ste za nju jedini lek.." Jeste, volimo se i volećemo se.
I, onda se sve tumbe izvrnulo, o čemu su ovih dana pisale srpske novine.
Godišnjica masakra u Francuskoj:
- Sve je laž, laž, laž! Napisao sam demanti pismo, ne objavljuju ga. Uzeo sam advokata. Moju Ljilju su naterali da me mrzi i da neće da se vrati. Zbog porodične nesloge. Slali smo u Kraljevo, pomagali stalno, ali njima nikad dosta. Sada majka, brat, ćerka... hoće novac od odštete, hoće otvorene račune. Moja žena je psihički bolesna, ne govori, reaguje kao petogodišnje dete. Neophodan joj je nastavak lečenja, a ne dozvoljavaju joj da se vrati u Pariz. Ovde je imala najbolje lekare i tretmane o trošku države.
Ostajem u Francuskoj
- Moja majka je iz Kraljeva, otac iz Blaca. Rođen sam ovde i bliži mi je francuski jezik od srpskog. Sam sam naučio ćirilicu. Volim da idem u Kraljevo kod sestre Marine, ima petoro dece i više od 15 unučadi. Naravno da volim Srbiju, ali je, ipak, Francuska moja zemlja i ostajem ovde.
Aca se zagrcnu:
- Ja sam kriv. Jedva sam je nagovorio da ode u Kraljevo, da vidi unuka i teško bolesnog oca. Mislio sam da će joj to pomoći. Moja sestričina Sonja je došla po nju. Kupio sam avionske karte, otputovale su 15. oktobra, a trebalo je da se vrate 27. oktobra. Borim se da mi se vrati žena. Gde su bili kad je Ljilja, tako reći, umirala? Nesreća se desila u novembru, sin došao u aprilu. Ili, pitajte ćerku kad je zvala majku, prvi put je došla sedam meseci nakon tragedije i to ne da vidi majku, već da nam lomi brak i uzme 25.000 evra, od Fonda d garanti, uručenih svakoj žrtvi atentata. Kako je nije sramota?! Sve im je malo. Traže 200 evra, traže 800 evra, 1.000 evra, traže pare za legalizaciju, hoće penziju... Nezajažljivi. Otkako sam rekao: "Dosta je", ne dozvoljavaju mi kontakt sa Ljiljom. Napunili joj uši. Ne misle oni na njeno lečenje, već da uzmu naš novac.
Traume očevidaca
- Juče smo imali sastanak kod predsednika opštine i baš sam se naljutio. Ja sam bio ranjen fizički, imam velike posledice i oni to prihvataju, a ne prihvataju one koji su ranjeni psihički. Oni su videli otkinute delove tela, po njima su se lepili tuđe meso i koža, bili su okupani krvlju, sada ne smeju da zatvore oči. Ja jesam imao užasne rane, ali oni i danas imaju šok u glavi. Moja tetka je bila udaljena 30 metara od eksplozije, sve je videla, sada je ubeđuju da joj život nije u opasnosti i da zbog toga nema pravo ni na šta. Zato su svi uzeli advokate. Od svih onih koji su bili na mestu nesreće, samo jedna žena radi, svi drugi se boje svega, boje se ljudi - priča Aca Pavlović.
A, Aca je odlučan:
- Ići ću na sud. Imamo jedan račun. Od primljene odštete, koja je zajednička, mi živimo. Imam penziju 460 evra, što je moje - to je njeno. Ljilja je bez ikakvih prihoda, ovde nije živela pet godina da bi dobila neka prava. Sav novac je uvek stajao kod nje. Nikad među nama nije bilo problema. Venčali smo se pre tri godine. Ljilja nema francusko državljanstvo, činim sve da ga dobije, procedura je pri kraju, obećali su mi da ćemo to uskoro proslaviti.
Ljilji ni sa kim neće biti bolje nego sa mnom. Ja joj stalno pevam, igram, smejem se, od sebe pravim majmuna samo da bi njoj bilo dobro. Sada je moja Ljilja kao petogodišnje dete, ali ide napred, polako napreduje...
Nove operacije
- Pitaju me koliko nas pomaže država? Pomognu, ali nije to - to. Moja žena je u kolicima, u ovom sobičku se ne možemo okrenuti. Njoj treba medicinski krevet. Treba joj kupatilo, kolica da se šeta. U ovom domu nema lekara. Ona u telu ima još gelera, čekaju je operacije. Leva strana mozga je uništena, ruka paralizovana, ne hoda, ne govori - analizira Aca.
