Godišnjica masakra u Francuskoj (2): Lekari mi rekli da igram loto
Noazi l Sek. Gradić desetak kilometara udaljen od Pariza. Među 41.125 žitelja ima i naših zemljaka, ali ono što nas je domamilo u ovdašnji Penzionerski dom je priča o Aci Pavloviću i njegovoj Ljilji, žrtvama stravičnog terorističkog ludila. Naš Aca Pavlović upravo glođe kost koju mu je sudbina namenila. Bio je na pogrešnom mestu u pogrešno vreme i sve što je do tada stvarao, čemu se radovao, što je živeo, pretočilo se u nesreću.
- Tom detetu, dečaku koji je u Sen Deniju, pred Mekdonaldsom, s eksplozivom otišao u smrt, ja sam oprostio. Dok sam ležao u bolnici, razmišljao sam o tome. To dete je prva žrtva. Umesto da ode sa Bogom, otišao je sa đavolom.
Tako brzinski izanalizira Aca, dok smo se upoznavali u sobičku Doma. Krevet, stolić, vitrina, mnogo je nagomilanih stvari, ali, pošteno rasuđujući, nema toga koji bi urednije mogao ceo život da smesti u dvadesetak kvadrata. Na jednom zidu dominira ikona Sv. Arhangela Mihaila, svetluca u zlatu. Celi drugi zid je posvećen amblemu fudbalskog kluba PSŽ, na trećem je poster Zlatana Ibrahimovića. Poređani su uglancani pehari, Ajfelovi tornjevi, nekoliko fotografija, uramljena je samo svadbena obojena srećom Ace i lepe Ljilje. I, mnogo je kutija.
Nada se stanu
Zazvoni telefon. Javljaju se iz Onaka, objašnjava Aca da je to Udruženje starih boraca, preuzeli su brigu o njemu, hteli bi, kao i neki političari, da pomognu i isprave greške iz protekle godine, zakazuju sastanak, pale svetlo nade za dobijanje stana.
- Ovde sam se uselio pre šest godina na tri meseca i još sam tu. Nije to mesto za mene. Imam 50 godina, deda od 70 godina drži se bolje od mene. Nemam snage ni za kuvanje, pranje, šetanje, druženje, ne mogu da jedem, spavam... Jedino mi snagu vraćaju ove dve mace, Lolita i Lili, one su moja ćerka i unuka...
- To su šalovi i klupske zastave koje prodajem. A kako su nas klubovi nadmudrili, otvorili svoje butike i zabranili da na ulici prodajemo navijačke rekvizite, ja sam osnovao firmu "Aca Pavlović". Specijalizovan sam za fudbal i ragbi. Firmu sam legalizovao, više mi niko ništa ne može.
Na red dođe hvalisanje:
- Godinama sam bio fudbaler. Ovde, u Noazi l Sek postojao je klub JSNL. Nisam imao svoje dece, pa su tu svi bili moja deca. Učio sam ih svemu. Danas je jedan od tih mojih dečaka ponajbolji fudbalski sudija u Francuskoj, drugi je profesionalac u Tuluzu i internacionalac, treći je ovih dana, kao trinaestogodišnjak, potpisao ugovor za PSŽ. Nažalost, klub se ugasio pre dve godine, sada me zovu u novoosnovani da pomognem. Samo da se oporavim, hoću, ići ću.
Aca je 18 godina radio kao fudbalski menadžer i trener.
- Moj današnji idol je Zlatan, ranije sam tipovao na Piksija, još ranije na Džajića, a Sušića sam naučio napamet, bio je bog bogova, čak su me i zvali Sušić.
Na to glasno upita:
- Znate li šta su mi lekari rekli? Spaslo vas je to što ste bili sportista. U toj noći strave, u sebi sam ponavljao: "Biće dobro, nemoj da se uspavaš, ostani svestan". Da nisam bio sportista ne bih znao kako treba da reagujem.
Godišnjica masakra u Francuskoj:
Tako, mic po mic, polako, približili smo se paklu.
- Nijedan dan ne prođe bez misli na taj 13. novembar. Hrpe lekova i stalni bolovi.
Šok zbog blica
Pogled u fotografski aparat i blesak blica bili su uzročnici promene Acinog zdravstvenog stanja. Momentalno se izgubio, bolovi ga ščepali, mahnito se uhvatio za glavu, možda, nakratko svest izgubio... Bi to slika koja je istinski prepala posmatrača nevičnog da mu pomogne. Trajalo je minut, dva, tri, pet. Ne, nema više fotografisanja.
I, atentatori, idite dovraga!
Zastade, pa poče da nabraja:
- Cela desna strana mi je uništena. Kao da sam bio magnet za gelere, nema broja onim koji su me dostigli. Ušli u mozak, lice pocepano, na desno uvo ništa ne čujem, na levo 40 odsto. Ne razumem razgovor ljudi, TV ne mogu da gledam. Hiljade smetnji. Sve me nervira. Spasao me šal oko vrata, sprečio gelere da me ne probuše. Pola ruke paralizovano, šili nerve. A, vidite ovu rupu iznad pojasa. E, ta me je najviše bolela...
Na desnoj nozi je bilo deset udaraca, drugi su sa dva ostajali bez nogu. Rekoše mi lekari da mogu da igram loto, jer posedujem preveliku sreću...
Strah od ljudi
Grupa od tridesetak Srba zatekla se 13. novembra ispred Mekdonaldsa i fudbalskog stadiona, prodavajući navijačke šalove i zastavice. Desetak je lakše povređeno, sedam je sa veoma teškim posledicama. U najgorem stanju bili su Aca i Ljilja Pavlović, potom Tina Burić i njen suprug Paolo Lopez.
- Juče sam video Radeta Vasića i Snežanu Mitrović, dobro su. Indiru Radosavljević ne poznajem, znam da zamalo nije izgubila nogu i kako sam čuo, ide joj nabolje. Niko više ne radi ispred stadiona. Svi oni se plaše gužve. Čak ni prevozna sredstva ne koriste, idu peške - kaže Aca.
