Srbija u kandžama kocke (1): Očajnici u poteri za srećom
U beogradskoj ulici Jedanaeste krajiške divizije nalaze se četiri kladionice u nizu, na potezu od svega 200 metara. U svima njima prizor isti - muškarci različitih godina kao hipnotisani posmatraju ekrane na kojima mogu videti rezultate utakmica. Nervozno stiskaju uplaćeni tiket i nadaju se da su pogodili kombinaciju koja će im napuniti novčanik.
Među njima je i sredovečni muškarac, koji 12 sati dnevno radi najteže fizičke poslove da bi prehranio troje dece. Pre nego što uđe u kladionicu, obavezno se prekrsti i pogleda u nebo, moleći boga da mu podari sreću. Niko ne može sa sigurnošću da odgovori na pitanje u kom trenutku je crkvu zamenila kladionica, a vera u kvotu postala jača od vere u sopstveni rad.
Kriza u Srbiji sve je veća. Srazmerno tome, kockarnice su sve brojnije. Nepisano je pravilo da su njihovi posetioci upravo oni koji imaju najmanje. A ti koji imaju najmanje, sada čine većinu. Istraživanja pokazuju da je najteži oblik zavisnosti upravo onaj od kockanja. Uzima primat čak i nad narkomanijom. Ono što je izdvaja od alkoholizma, narkomanije ili zavisnosti od pušenja, jeste to što je kockanje mentalna aktivnost, objašnjavaju stručnjaci. Kockari se umno naprežu, ispitujući strategiju svoje igre i maštaju kako će utrošiti dobitak. Što intenzivnije razmišljaju i osmišljavaju plan kockanja, to je stepen zavisnosti veći.
Ne postoji ograničenje. Među njima su i doktori nauka i oni s osam razreda osnovne škole. Godine ne igraju nikakvu ulogu. Dok su ranije kockarnice bile rezervisane za one malo starije, danas i dečaci od 13-14 godina pokazuju znake patološke zavisnosti. Iako zakon zabranjuje ulaz za mlađe od 18 godina u kladionice i kockarnice, vlasnici tih objekata, u poteri za što većim profitom, krše zakon.
Psihoterapeut Zoran Milivojević napominje da je reč o ozbiljnom problemu srpskog društva:
- Jedan od uzroka jeste siromaštvo, očaj koji tera ljude da traže izlaz. Drugi je taj što je institucija porodice u krizi, što nesumnjivo dovodi do odrastanja dece u okruženju koje im pruža "podršku" da postanu kockari. Veoma često oni koji dožive početničku sreću nastave da je jure kasnije, i polako neprimetno dođu do zavisnosti. To je zavisnost koja se najteže leči, a nikada ne možemo reći da je neko izlečen. Potreban je najmanji okidač koji zavisnika u apstinenciji vraća na stari kockarski put.
Sagovornik "Vesti" rešenje vidi, između ostalog, u zabrani otvaranja kockarnica u blizini škola i fakulteta:
- Moramo kontrolisati da se poštuju zabrane za mlađe od 18 godina. Najveći broj zavisnika to postaje u ranoj mladosti, tako da moramo se usredsrediti najviše na mlade. To je uloga svih nas.
Najčešći izgovori
Kockari najčešće koriste sledeće izgovore:
Ja kontrolišem svoje kockanje.
Kad bih vratio sve dugove prestao bih jer se u stvari kockam zbog dugova.
Ja samo treba sam da presečem, niko meni drugi ne može da pomogne.
Mogu da prestanem kad god to hoću!
Nisam lud, pa da mi treba psiholog ili psihijatar!
Nikada više neću da se kockam, samo mi pomozite i vratite dugove!
Kladionica nije kockanje, to svi rade!
U dugovima do guše, mnogi pokušavaju da pronađu lakši način da dođu do novca, što dovodi do niza problema. Sve je veći broj disfunkcionalnih porodica. Javila se epidemija razvoda čiji je uzrok upravo kockanje jednog od supružnika.
A gde su kockari, tu su i zelenaši. To su oni ljudi koji sede po kladionicama, ispijaju kafe, prijateljski su nastrojeni prema svima i kao "anđeli čuvari" uvek su tu da pozajme novac kad zaškripi. Ubrzo se pretvaraju u "demone", naplaćuju desetostruke kamate, uteruju dugove i time uvlače kockara u začarani krug iz koga se teško izlazi. Njihove žrtve postaju i članovi porodica, koji trpe najrazličitije pretnje i primorani su da vraćaju dugove svojih supružnika, braće, očeva...
Na samom početku kockanja, motiv je novac. Kasnije, ističu stručnjaci, novac samo postaje sredstvo. Nije važna suma, bitno je samo da se igra nastavlja. Patološki hazarder nikada neće otići s dobitkom kući. Nastaviće da se igra, dok ne izgubi sve.
Borba protiv zavisnosti zaoštrila se u Srbiji. Veliki evropski projekat Odgovorno kockanje stigao je kod nas i ima za cilj pomoć zavisnicima i njihovim porodicama. Otvorene su besplatne SOS linije, klubovi anonimnih kockara, i centri u kojima kockari mogu potražiti pomoć i naučiti da kontrolišu svoje kockanje.
Dobar primer u borbi protiv bolesti zavisnosti pokazao je beogradski Grand kazino, u kome postoji takozvani princip samozabrane. To je moguće u mnogim zemljama sveta, a od pre dve godine postoji i kod nas. Kockar sam ili u pratnji porodice dolazi u Grand kazino, potpisuje zabranu sebi ulaska u kockarnicu, i na taj način daje obezbeđenju ovlašćenje da ga spreči da uđe i okuša sreću ukoliko se u nekom trenutku pojavi.
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, svaki drugi građanin Srbije igra neku vrstu igre na sreću. Tanka granica između bezazlene zabave i zavisnosti dovodi sve veći broj ljudi na lečenje.
Svakom petom stanovniku Srbije preti opasnost da postane zavisnik od kockanja. Inače, prema zvaničnim podacima, u apsolutnim brojkama, kao i po broju stanovnika, znatno više sportskih kladionica od nas imaju Velika Britanija, Italija, Češka, Slovačka, Hrvatska, Crna Gora, Irska, Bosna i Hercegovina i druge države. Po tim merilima, Srbija je sa 1.240 lokala u granicama proseka, nešto niže od sredine lestvice.
Najpopularnija je kladionica, koju posećuje oko 30 odsto onih koji igraju. Sreću na slot aparatima potraži 16 odsto igrača, dok se čak 25 procenata kocka preko interneta. Najmanji broj igrača čine oni koji igraju igre na sreću poput binga ili lotoa, svega 1,8 odsto.
Istraživanja kažu da se na svaka tri minuta u svetu jedna porodica raspadne zbog kockanja!
