Za i protiv najteže presude (5): Slonovi kao dželati
U srednjem veku smrtna kazna je bila uobičajena praksa, a načini izvršenja bili su brutalni. Kuvanje živog čoveka primenjivano je u mnogim državama, a u Engleskoj je to bila legalna metoda kažnjavanja. Žrtve bi se potapale u kipuću vodu, ulje ili katran, a vatra bi se ugasila tek nakon što okrivljeni 10 minuta ne bi davao nikakve znake života.
Razapinjanje živih ljudi na krst bila je vrlo rasprostranjena kod Kartaginjana, Persijanaca i Rimljana. Osuđenik je bio vezan ili pribijen ekserima za drveni krst i ostavljen da visi. Ponekad je, kao Isusu Hristu, osuđeniku naređeno da nose svoj krst težak između 40 do 60 kg na svojim leđima do mesta izvršenja kazne. Kako bi ih se dodatno ponizili, često su na krstu bili potpuno goli.
Spaljivanje na lomači je kazna koja je bila aktuelna u srednjem veku, ali u ozloglašenim islamskim zemljama i danas se nailazi na ovaj vid smrtne kazne. U Jordanu je pre nekoliko godina spaljen pilot aviona koji je tokom izvršenja kazne bio zatvoren u kavezu.
Katarinin točak
Sve do kraja 19. veka vrlo popularan vid kažnjavanja bila je smrt na Katarininom točku. Taj metod koristio se u celoj Evropi. Žrtva se vezivala za drveni točak sa raširenim rukama i nogama između zica točka. Potom su se gvozdenim čekićima ili polugama lomile kosti osuđeniku dok se točak okreće. Ponekad bi joj krvnik zadao udarac u stomak ili grudi, što se nazivalo "udarcem milosti" i nakon toga bi osuđenik bio zadavljen.
Jedan od zaista najmanje civilizovanih načina mučenja i pogubljenja jeste dranje kože. Živim zatvorenicima bi noževima uklanjali velike delove kože, a oni bi potom umirali od infekcije ili bi doživeli "milost", pa bi presecanje vrata dočekali kao spas. Najčešće su se tako kažnjavali kriminalci, zarobljeni vojnici i tzv. veštice pre oko hiljadu godina na prostorima Bliskog istoka.
Za i protiv najteže presude:
1. Ni smrt nije lek za monstrume
2. Vučka sam branio čiste savesti
Preljubnici i lopovi su se tokom srednjeg veka, a i danas u islamskom svetu kažnjavali sakaćenjem. Izvodilo se tako što bi se žrtvi odstranilo par ili gotovo svi vitalni organi jedan po jedan iz tela, a najčešće iz trbušne duplje. Sakaćenje se praktikovalo na području Engleske, Holandije, Belgije i Japana. U Japanu, to je postalo i ritualni način samoubistva samuraja koji se naziva sepuku. U kasnom srednjem veku, ovom se metodom nije samo ubijalo, već su se i mučili ljudi uz pomoć male izgladnele životinje, na primer miša, koji bi bio stavljen na otvoreni abdomen žive žrtve.
Smrtna kazna kakva se retko izricala, ali je ipak postojala bilo je nabijanje na kolac. Žrtva je bivala probijena našiljenim drvenim štapom od rektuma do usta što je uzrokovalo unutrašnja krvarenja i bolnu smrt. Potom su bacani u grobnice, a ponekad je pre izvršenja kazne žrtva sama iskopavala svoj grob. Popularna metoda u Južnoj i jugoistočnoj Aziji pre 4.000 godina bila je smrt pod petama slona. Osuđenik bi se prilepio ili zavezao za tlo, a onda bi pustili jednog ili više slonova da hodaju preko njega. Ponekad su se koristili i i kameni blokovi koji bi se postavili osuđeniku na grudi. Smrt bi izazvalo gušenje ili bi grudni koš i unutrašnji organi bili smrvljeni.
