Multinacionalne kompanije kao savremeni kolonizatori (2): Seljak između nakupaca i trgovaca
Pogledavanje u nebo i vremenske prilike koje su u Srbiji sve gore, nije jedina muka seljaka. Mnogo veća i neizvesnija je ona kako i kome prodati proizvode. Poljoprivrednici, oni najistrajniji, i dalje se trude da prodaju svoje proizvode, a gradske pijace su često jedini način da izbegnu nakupce koji budzašto kupuju rod sa njive.
Poljoprivrednik Dragan Gajić iz Šepšina kod Mladenovca dolazi u Beograd da proda jabuke, kruške, breskve.
- Srpski seljak nema izbora i ne može da odustane od sebe i svoje njive! Da ostavim pradedovsko imanje i preselim se u grad, šta ću raditi, posla nema, a nema ni nade. Ta vremena da se seljak zaposli u gradu su prošla, a ja imam već 56 godina pa me ne bi zaposlili ni da sam vrhunski naučnik, a kamoli običan seljak - kaže Dragan.
Za seljaka je jedina uteha što nije gladan, za razliku od onih koji žive po gradovima pa zavise od plate.
- Na selu sam svoj na svome. Zarada je mala, posao krvav i težak, ali, bogu hvala, nismo gladni! Sve drugo što podrazumeva život je skoro nedostižno za nas seljake. Zaradimo taman toliko da jedva isplatimo državne namete, a za ostalo ako pretekne koja crkavica. Mi smo između čekića i nakovnja. S jedne strane mešetari, nakupci i mnoštvo prevaranata, s druge strane svetske veletrgovine kojima se isplati da prodaju jeftino, jer rade na veliku količinu - kaže Dragan.
Na njegovoj tezgi ima i popusta, pa se domaće jabuke iz Šepšina prodaju za dva i po centa, a najskuplje koštaju nešto malo više od evra.
- Teška su vremena i narod nema para, pa je mnogima voće luksuz, ali opet, ne mislim da hipermarketi mogu da nas unište niskim cenama. Ukus onoga što mi prodajemo se i te kako razlikuje od onoga što oni nude. Naša jabuka je prava i domaća, a njihova je kao plastična - priča sagovornik "Vesti".
Na Zemunskoj pijaci gužva, iako je radni dan. Nekoliko tezgi sa paprikom i paradajzom. Lepe na oko, a za svaki slučaj gazda Slobodan rasekao nekoliko sočnih proizvoda, pa ko hoće, može i da proba.
- Imam tri hektara zemlje pod plastenicima. Posao je naporan. Cela moja porodica, šira i uža se bavi poljoprivredom, radimo od mraka do mraka. Imamo i nekoliko stalnih radnika, plaćamo ih oko 20 evra dnevno - kaže 50-godišnji Slobodan Matić iz Vrela kod Uba.
Na tezgi preko puta njegov sin Željko takođe prodaje. Paprika šilja košta 70 dinara, oko 60 centi, a paradajz lubeničar oko pola evra.
Krave na ispaši
- Moja porodica je pravo poljoprivredno domaćinstvo. Bavimo se proizvodnjom sira i kajmaka. Imamo pet krava i nije lako, jer imamo i zemlju koju obrađujemo. Četiri puta nedeljno sam na Zemunskoj pijaci, a ostale dane u sedmici radim na njivi. Naše mleko je zdravo, jer krave vodimo na ispašu. Bilo bi dobro da povećamo proizvodnju, ali troškovi su veliki, pa smo zadovoljni što pristojno živimo, ali je sve teže. Megamarketi nam nisu konkurencija, čak ni kada prodaju sir duplo jeftinije, jer domaći i industrijski sir ne mogu da se mere po ukusu - kaže 44-godišnji Duško Glišić iz Vranjana kod Čačka.
- Nema predaha za nas, a ni takmičenja sa megamarketima i njihovim cenama. Jesu konkurencija i narod nema para, ali kvalitetom i pristojnom cenom uspevamo da zadržimo kupce - kaže Slobodan i pokazuje na domaću robu za koju tvrdi da ne koristi otrovne pesticide.
- Problem je što je država digla ruke od našeg seljaka i poljoprivrede! Daju nam jadne i bedne subvencije, a niko ozbiljno ne pomaže. Rešenje je u se i u svoje kljuse, pa ko preživi, pričaće. Naš dnevni trošak je 12.000 dinara, što je oko 100 evra, a gde su svi ostali rashodi, ali bez muke nema ni života - kaže Slobodan.