Multinacionalne kompanije kao savremeni kolonizatori (1): Potrošački rezervat Srbija
Dok srpskim oranicama i državnim ambarima haraju pacovi, svetski koncerni hipermarketa okupirali su čitav region niskim cenama namirnica koje dovlače s raznih krajeva sveta. Zato agrar regiona stenje i izdiše, pa je navodni poslednji adut Srbije ispao iz rukava
* Monopolisti udruženi sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj sav prljavi posao odrađuju uz pomoć domaćih tajkuna, pa su mnogobrojni trgovački lanci dotukli malog srpskog poljoprivrednika. Zato imamo apsurdnu situaciju da je cena voća i povrća u hipermaketima niža nego domaći proizvod ponuđen na lokalnim pijačnim tezgama.
Predsednik Unije poljoprivrednih proizvođača iz Sremske Mitrovice Zlatan Đurić objašnjava kako je država seljaka Srbija uvučena u začarani krug zavisnosti od multinacionalnih kompanija.
- Srbija već decenijama nema nikakvu strategiju razvoja agrara. Poljoprivreda je uništena zahvaljujući multinacionalnim kompanijama, domaćim tajkunima i moćnom trgovačkom lancu. Tajkuni su zaposeli zdrave i najbolje srpske oranice, koje ne obrađuju, ali uništavaju domaću proizvodnju, od stočarstva, ratarstva, voćarstva do povrtarstva. Cilj je prisiliti državu da uvozi otpatke - kaže za "Vesti" Đurić.
- Strategija velikih internacionalnih koncerna je da zauvek iskorene srpsku proizvodnju i pretvore je u robovlasničko-potrošački rezervat - kaže Đurić, podsećajući da zbog nebrige prema agraru niko i nikada nije odgovarao.
- Niske cene u hipermarketima su moguće jer su voće i povrće nakljukani aditivima. Onda te namirnice mogu da stoje i po šest meseci u hladnjačama, a kad stignu na srpske police modernih megamarketa izgledaju kao tek ubrane. Lepi, a nezdravi - tvrdi Đurić i dodaje da je taj marifetluk moguće zaustaviti preko instituta za kontrolu namirnica.
* Među takvom konkurencijom srpske pijace nemaju nikakve šanse.
- Seljak je prepušten samom sebi i kako se snađe, tako mu je. Zato ga razvlače otkupljivači, mešetari i uvoznici. Rešenje koje bi moglo da zadovolji poljoprivrednike, ali i osiromašeni narod je u ograničenju uvoza, smanjivanju trgovačke marže i stalnoj kontroli proizvoda, od proizvodnje šljive do mesa - kaže Đurić.
* Jedino država može da kontroliše prepakivanje proizvoda i skrivanje stvarnih deklaracija na kojima često stoje ozbiljna upozorenja.
- Umesto prelepljenih deklaracija na kojima su upozorenja ispisana sitnim, lupom nevidljivim slovima, staviti čitljive i vidljive deklaracije i ko hoće da se truje, neka kupuje. Takođe, mora da se razdvoji domaća roba od one iz inostranstva - predlaže kao jedno od rešenja Đurić. - Teške mahinacije dešavaju se i u mesnoj industriji, pa umesto kvalitetnih suhomesnatih proizvoda, Srbi po jeftinoj ceni jedu mlevene kosti i meso crkotina.
Pravo na dostojanstvo
- Ne isplati se našim seljacima da dovlače svoje proizvode na gradske pijace i zato većina odustaje i jedva preživljava. Ne u smislu gladovanja, jer seljak uvek ima šta da jede, ali satiru ga drugi troškovi života, državni nameti, školovanje i edukacija, lečenje i sve ostalo što podrazumeva život. Pravo na dostojanstven život je srpskom paoru oduzeto i to bez upozorenja - primećuje Đurić.
* Sličnu muku muče i države regiona, pa i u Hrvatskoj, BiH i susednoj Rumuniji i Bugarskoj individualni poljoprivredni proizvođači i mala seoska agrarna gazdinstva propadaju.
- Većina tih država su članice EU, ali su i one na udaru modernog porobljavanja. Tako je u istočnim zemljama Evrope popularni nemački trgovački koncern Lidl za Hrvatsku i za Rumuniju, dobio kredit ogranka Svetske banke i to "za pomoć tamošnjoj poljoprivredi". Međutim, na primeru Rumunije se vidi da bi tamošnjim seljacima bilo bolje bez te "pomoći". O tom problemu je pisala i nemačka štampa. Njihovi reporteri su posetili pijacu u Bukureštu i ustanovili da su štandovi baš kao kod nas puni svežih domaćih namirnica, ali kupaca gotovo da nema - podseća Đurić, pa su seljaci prestali da dolaze sa svežim domaćim namirnicama - objašnjava Đurić
Lidl po Evropi ima više od 9.000 prodavnica. Posluje u više od 20 država, a osnovan je tridesetih godina 20. veka. Danas su peti najveći trgovinski lanac u svetu sa godišnjim prihodima većim od 60 milijardi evra. Vlasnik Diter Švarc je treći najbogatiji Nemac, čija imovina je procenjena na 11,5 milijardi evra. U Rumuniji je otvoreno mnogo diskontnih megamarketa, a samo Lidl i Kaufland otvorili su 186 prodavnica. Zato je izbio skandal jer su to ostvarili uz kredit finansijskog servisa Svetske banke za pomoć u razvoju. Lidl je ponudio Rumuniji robu za najsiromašniji sloj i osvojili su tržište, kako to čine već najveći svetski diskonti - ubitačno niskim cenama. Zato im praziluk i salata stižu iz Poljske, šampinjoni iz Mađarske, a crni luk sa Novog Zelanda. Iste te namirnice proizvode i rumunski seljaci, ali Lidl je otkrio da 71 odsto namirnica u njihovim trgovinama nije iz Rumunije.
