Kriza evropske socijaldemokratije (3): Brisel kao ekstremni centar
Britanski istoričar Tarik Ali doživeo je da sedamdesetih godina o njemu čak i Rolingstonsi ispevaju pesmu "Street Fighting Man". Mik Džeger je bio inspirisan vatrenim govorima Alija na antiratnom maršu pred američkom ambasadom u Londonu 1968. Ali je od tada svojevrsna zvezda tvrde evropske levice. U najnovijem radu Ali ukazuje na opravdan strah Evrope od ekstrema, kako levog, tako i desnog koji nas prati posle Drugog svetskog rata, ali ističe i da se stvorio jedan novi ekstrem - krajnji centar.
Ekstrem krajnjeg centra Ali vidi u Evropskoj uniji, briselskoj tvrdoj, neideološkoj, tehnokratkoj birokratiji. Danas, ipak, imamo trend da evropske vlade uporno zaokreću udesno. Multikulturalizam je meta napada iz nekoliko pravaca.
- Multikulturalizam elite je uvek bio uvredljivo nadmen i instrumentalizovan. Sada je ta priča napuštena da bi se političari dodvorili strujama ekstremne desnice u svojim državama. Merkelova je počela da koristi identitarijanski jezik, koji potiče od Karla Šmita, da bi objasnila zašto Nemci turskog porekla nikada ne mogu zaista biti Nemci. Lekcije o holokaustu nisu dubinski usvojene. Dvadesetih, tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka, to su bili Jevreji. Danas, muslimani. Sutra, ko zna? - rekao je Ali u intervjuu jednom beogradskom nedeljniku.
Levica se tradicionalno oslanja na mlade ljude jer bi oni trebalo da budu ta progresivna snaga koja još nije istrošila ideale i energiju da se za njih bore. Tarik Ali deli literarne savete za one koji levicu tek otkrivaju.
- Svaka generacija nalazi sopstveni put. Za mene, to su bili Marks, Lenjin, Trocki, Dojčer, Mao, kao i Stendal, Balzak, Dostojevski, Faiz, Neruda i drugi. Kad me neko pita, uvek predložim da mladi ljudi pokušaju da čitaju Kapital, kao i Marksove političke spise. Ali da ih čitaju kao sociologiju i politiku, ne kao religiju - zaključuje on.
Slovenački filozof Slavoj Žižek takođe je zvezda tvrde levice. Uz pisanje knjiga, vatrenih govora protiv bankara pred Vol Stritom u Njujorku, do gostujućih predavanja po čitavom svetu, Žižek ne prestaje da privlači pažnju. Jedni ga slušaju s pažnjom. Drugi smatraju budalom. Za sebe tvrdi da je staljinista, ali s poluosmehom. Nek nagađaju da li se samo šali. Ipak, zalaže se za centralizovanu državu nalik onome što je Evropa na istoku već imala u vreme hladnog rata.
- Patriota ne sme da pristane na normativnu dogmu. Dobar roditelj uvek od svog sina traži više, postavlja strože zahteve nego prema drugima. Pravi patriota mora da ima vrlo stroge zahteve prema svojoj naciji. Komunizam je nekada nudio laka rešenja poput klasne borbe i ukidanja kapitalizma, pa će sve biti u redu. Na tržištu ideja danas imamo neoliberalnu opciju koja je mnogo opasnija nego što se to priznaje. Ona postaje sve otvorenije skeptična prema demokratiji - izjavio je Žižek i rekao nešto o glavnom uspehu levice, a to je stvaranje "države blagostanja", što danas uvažava i primenjuje bespogovorno i evropska desnica.
- U suštini danas imamo krizu takozvane države blagostanja. Treba priznati da je taj koncept u krizi. Ljude treba uzdrmati da bi počeli da razmišljaju. Naša dužnost je da ih malo prodrmamo - dodao je Žižek.
Manje ili više, svi su saglasni da je levica u krizi i da nije u stanju da ponudi odgovore na savremene društvene probleme. Ali, nekada možda nije nužno dati pravi odgovor. Katkad će biti dovoljno postavljati prava pitanja, pa će se u društvenoj debati naći i odgovor.
Evropa je još najveće tržište na svetu i ima ogroman intelektualni potencijal, a to je u 21. veku presudno. Ali, u Evropi se ruši stari politički sistem, a nikome nije jasno kakav novi će se izgraditi.
Lafontenov ustupak
Svojevremeno je levičar i vrlo popularan nemački političar Oskar Lafonten bio na partijskom kongresu socijaldemokrata istisnut iz kandidature za kancelarsku poziciju u korist Gerharda Šredera, iako je Lafonten bio neuporedivo popularniji od rivala.
Prosto, partija je shvatila da se krupni kapital plaši jakog levičara, suviše bliskog sindikatima. Sasvim je druga priča kasnija politička sudbina Lafontena, ali se tada pokazalo da partije u dilemi da li izabrati nekoga bliskog izvornim idejama ili nekoga ko može da dobije izbore i privuče i birače centra, gotovo po pravilu biraju ovo drugo.
Strah od crvenog Korbina
U trci za vođstvo u Laburističkoj partiji Britanije uvedljivi favorit je Džeremi Korbin, sasvim neočekivani kandidat i pripadnik krajnje levog krila stranke. Korbin se sretao s Ugom Čavesom, više od 500 puta je kao poslanik laburista u parlamentu glasao protiv premijera Blera, vrlo je blizak sa sindikatima. U suštini on ističe da je potrebno gurnuti laburiste ponovo ulevo jer su godinama bleda kopija konzervativaca.
Međutim, iako pokušava da se distancira od Blera, Korbin bi sebi morao da odgovori na pitanje zašto je Bler pobeđivao tri puta zaredom. Dakle, i u Britaniji se postavlja pitanje da li izabrati vođu laburista koji je malo tvrđi levičar, ili nekoga ko može da dobije izbore. Korbin svakako misli da je i jedno i drugo moguće.
Nagomilani gnev
Kad je reč o krizi levice, Ali takođe koren problema vidi u padu komunizma koji je doveo do brzog kolapsa socijaldemokratije.
- Socijaldemokratija je počinila samoubistvo. Levi deo Evrope je slab, kao i socijalni pokreti, ali u mnogim zemljama ima nagomilanog gneva koji ne nalazi političko udomljenje. Zato imamo studentske ustanke, talase štrajkova, ali ne i ujedinjujući politički program ili partiju - navodi Tarik Ali.
