Zašto se urušava svetska ekonomija (1): Otmi sirotinji i pomozi bogatom
Siromaštvo je stanje pljačke, velike kompanije ne plaćaju porez, a male države duguju milijarde. Niko na svetu više nije budala da ne vidi ono što je očigledno, a mnogi intelektualci sveta upozoravaju da će Zapad uskoro platiti ceh brige o bogatima i surovosti prema siromašnima.
Američki antropolog Džejson Hikel kaže da ljudi danas vide siromaštvo kao pitanje nepravde i ne može im se više prodati priča o "ekonomskom razvoju države" i velikim dobrotvorima koji pomažu siromašne zemlje.
- Strategija je jasna: govoriti o siromašnim kao "jednakima", koji dele naše vrednosti, naglašavati da je razvoj "partnerstvo", predstavljati bogate i slavne osobe kao spasitelje siromašnih, igrati na emancipaciju žena... Progresivni zapadnjaci vole ove stvari, ali ljudi više ne veruju u "dobrotvore".
Prema podacima istraživanja sprovedenog 2008. godine, 3,1 milijarda ljudi danas živi u siromaštvu, što je za 325 miliona ljudi više nego 1981. godine. Najbogatijih 85 ljudi na svetu (među kojima je i Bil Gejts) bogatiji su od 3,5 milijardi najsiromašnijih, ili od polovine svetske populacije - upozorio je antropolog Džejson Hikel.
- Ljudi znaju da siromaštvo nije neko prirodno stanje nego odlika globalnog ekonomskog sistema i da se bogati bogate na račun siromašnih.
Više od 800 miliona ljudi na svetu živi s manje od dolara na dan. Dnevno bez ikakvog razloga umire 30.000 dece, odnosno svake tri sekunde umre jedno dete od gladi negde na planeti. Čak 23 od 25 najsiromašnijih zemalja na svetu je u Africi, a sve su postale siromašnije u poslednjoj deceniji.
S druge strane, top pet banaka u SAD ima portfelj imovine koji je ravan 60 odsto bruto nacionalnog dohotka Sjedinjenih Država, vodeće ekonomije sveta. Kada je 2008. godine izbila svetska ekonomska kriza, najveće svetske banke su potrčale u ministarstva finansija kako bi zatražile stotine milijardi dolara novca poreskih obveznika da bi ih spasle propasti. Pri tom te iste banke gledaju na propasti svojih klijenata koji imaju problem s otplatom kredita.
Naravno, vlade su dale novac. Naročito američka vlada, bezmalo 800 milijardi dolara. Ono što se manje zna jeste da su te masne guske s Vol Strita samo godinu dana posle ekonomskog kraha svojim čelnicima isplatile 56 milijardi dolara raznih bonusa!
Nikad niko nije ponudio objašnjenje kako je moguće da se to dogodilo samo dve godine posle izbijanja svetske krize. Za to vreme 45 miliona Amerikanaca živi na rubu siromaštva, bez izgleda da im se standard poboljša.
- Finansijski sektor nije dovoljno oporezovan. Zapravo, on je deregulacijom ostao van kontrole. To su upravo oni ljudi koji su planetu odveli na rub ambisa pre osam godina - kaže Džefri Saks, profesor na Kolumbija univerzitetu u Njujorku.
Manje-više svima je poznato šta je problem i ko ga je prouzrokovao. Ono gde kreativnost zamire je pitanje rešenja. Međutim, grupa uglednih svetskih ekonomista, ali ne samo ekonomista, već i javnih ličnosti, zvezda filma i sporta, prošle godine su došli na ideju da se uvede "Robin Hud porez".
Hrana ili računi
U Velikoj Britaniji je građanska podrška uvođenju Robin Hud poreza najizražajnija, gde brojni zagovarači ove kampanje smatraju da je krajnje vreme za sprovođenje pravde, pravde za prosečne britanske porodice, koje su suočene s izborom - kupiti hranu ili platiti račun za grejanje. Za milione ljudi širom sveta koji su naglo osiromašili, pogođeni globalnom finansijskom krizom "Robin Hud porez" je pravda. Banke ga mogu podneti. Sistem ga može sprovesti. On je ideja čije vreme tek dolazi.
Nije reč, razume se, o istinski robinhudovskoj ideji otimanja bogatima da bi se dalo siromašnima, već je pre reč o simbolici. Zapravo, ime za porez je došlo od prezimena Tobin (Džejmsa Tobina, ekonomiste koji je još 1972. godine upozorio na deregulisanost bankarskog sektora i predložio model oporezivanja koji banke praktično ne bi ni osetile, a svet bi imao daleko više novca za socijalne programe). Naravno, Džejms Tobin (koga su inače zvali Robin-Tobin) praktično je ismejan.
Međutim, sada je evrozona prihvatila, a Severna Amerika na korak da prihvati "Robin Hud porez". On bi podrazumevao da se uzme porez od 0,05 odsto na svaku špekulativnu bankarsku transakciju. Čak ne ni neposredna plaćanja dobara ili usluga. Procena je da bi se godišnje moglo ubrati oko 100 milijardi funti samo u Velikoj Britaniji. Taj novac bio bi dovoljan, recimo, da 30.000 dece ne umre bespotrebno svakog dana. Da više niko ne umre od ujeda malaričnog komarca. Da se reši problem talasa afričkih izbeglica i da se pojača socijalna zaštita ljudi.
- Dosta je priče da građani moraju preko novca u budžetu da spasavaju velike banke i direktore institucija čija je jedina stvarna životna briga to da li u svom vinskom podrumu imaju 10.000 ili 40.000 boca. Možda danas to izgleda kao nešto što nije moguće promeniti. Zapravo, ne samo da je moguće, nego nije ni teško. Nekada se smatralo da nije moguće iskoreniti robovlasništvo ili dečji rad. To su pre samo 100 godina bile prihvatljive društvene pojave. Ali, svet je napredovao i odbacio nepravdu. Pobedio je tada, pobediće ponovo - dodao je Džefri Saks.
Više od tri decenije skoro svi koji nešto znače u američkoj politici slagali su se da veći porezi za bogate i veća pomoć siromašnima škode ekonomskom rastu. Američki ekonomista i kolumnista Pol Krugman, koji je 2008. godine dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju, upozorio je prošle godine da je politika "biti fin prema bogatima i okrutan prema siromašnima" najgore što država može da učini.
- Nejednakost je postala toliko ekstremna da izaziva veliku ekonomsku štetu. Postoje solidni dokazi iz organizacija poput Međunarodnog monetarnog fonda da visoka nejednakost koči rast. Zapravo, nema dokaza da se obogaćivanjem bogatih povećava bogatstvo države u celini, ali snažni dokazi ukazuju na prednosti smanjenja siromaštva siromašnih.
