Pogrom za koji niko nije odgovarao (3): Čudan požar na stratištu
Za porodice koje tragaju za svojim najmilijima, 17. mart je jedan od retkih dana kada mogu da skrenu pažnju celokupne domaće i međunarodne javnosti, političara i medija na problem stradanja kosmetskih Srba i nealbanaca, na 16-godišnju patnju i beznađe onih koji su izgubili svoje najrođenije.
Zato će se i ove godine Udruženje porodica stradalih na Kosovu i Metohiji od 1998. do 2000. godine u Gračanici obratiti celom svetu i podsetiti da je tokom sukoba na Kosovu više od 3.500 kidnapovanih i ubijenih Srba i nealbanaca, a da do dan-danas nije poznata sudbina više od 520 otetih.
- Mi ćemo ponovo podsetiti na naše najmilije za kojima godinama bezuspešno tragamo, pokušaćemo da nametnemo tu temu, mada smo i sami skeptici da sada zaista može nešto da se uradi. Mi nikada nismo delili ni žrtve ni zločince po verskoj ili nacionalnoj pripadnosti, ali kada bi se neko potrudio da pogleda procenat stradanja Srba u odnosu na broj stradalih do 1999. godine i uporedio sa činjenicom koliko je malo urađeno da se sazna istina o njihovim ubistvima i nestancima, shvatio bi stvarnu razmeru stradanja kosmetskih Srba. Ni naša država, a ni predstavnici međunarodne zajednice, nikada nisu iskreno stali iza srpskih žrtava. Zbog postojanja dvostrukih aršina, srpske žrtve su drugog reda - kaže Gordana Đikanović.
Porodice stradalih i njihova udruženja godinama su prepušteni sebi samima.
- Naša država je, uglavnom, gluva i slepa, da li namerno ili nenamerno za nagomilane probleme porodica stradalih, od kojih većina živi na egzistencijalnom minimumu. Svih ovih 16 godina niko se ozbiljno nije pozabavio traganjem za nestalima i procesuiranjem zločinaca.
Primer za to je i slučaj lokacije Žilivode gde su, kaže, porodice dobile uveravanja i od Unmika i drugih međunarodnih i domaćih institucija i zvaničnika da se na tom mestu kriju zemni ostaci nekih od njih. Mesecima su porodicama pothranjivali nadu i produbljivali rane. A onda je sve dobilo neverovatan epilog.
Bez spomenika
Osim umetničke instalacije "Missing" u Gračanici, u Srbiji ne postoji niti jedan spomenik posvećen srpskim žrtvama na Kosovu.
- Godinama unazad pišemo i gradu Beogradu, predsedniku Republike, premijeru, poslaničkim klubovima u Skupštini, tražeći da se napravi žrtvama dostojno spomen-obeležje, gde bi bila zabeležena imena stradalih. Ali, niko ne mari. Jedini spomenik stradalim Srbima i nealbancima na Kosmetu je u Velikoj Hoči, ali to je samo za ljude iz Suve Reke i okoline - kaže Gordana Đikanović.
Lokacija Žilivode je zatvorena, i u kratkom saopštenju Euleksa javnost je obaveštena da na toj lokaciji nisu pronađeni tragovi ostataka ljudskih tela. I, niko ni za ovo, kao ni u svim ostalim slučajevima prisilnih otmica i ubistava Srba i nealbanaca, nije odgovoran, kaže Gordana Đikanović.
- Jasno je kao dan da ne postoji volja da se istina o stradanju Srba, sazna. Uveravali su nas da su satelitski snimci pokazali da na dubini od oko 25 metara postoje ostaci najmanje 26 tela. I oni i mi smo verovali da se tu nalaze tela kidnapovanih rudara sa kopa Belaćevac i drugih. Međutim, kada se došlo do te dubine, na delu lokacije Žilivode koji je pretraživan, izbio je požar. Gorelo je dva dana, dok neko nije otišao da ga ugasi. I posle toga ništa - ističe ona.
Istragu o nestalima na Kosovu od Unmika je preuzeo Euleks, a Gordana Đikanović kaže da je saradnja sa njima dobra. Svi ti sastanci, ponovna preživljavanja trauma članova porodica su i tu dali slabe rezultate.
- Euleks je neuporedivo otvoreniji za saradnju prema nama kao udruženju i sa njima smo uspostavili odlične kontakte. U početku je izgledalo da ima većeg elana da se traga za istinom, i mi smo kao porodice uložili napor da im svu dokumentaciju ponovo dostavimo. I zaista, neki od tih slučajeva su dobili i sudski epilog. Ali, sve se završavalo sa simboličnim kaznama ili oslobađajućim presudama, dok su članovi porodica u sudnicama trpeli strašna poniženja i uvrede - kaže Gordana Đikanović.
U udruženju se nadaju da će sada sud za ratne zločine koji bi trebalo da se oformi pomoći da se dođe do istine i pravde. Porodice su spremne da učine novi napor, ali mnogi od svedoka su u međuvremenu preminuli, a mnogi su zbog katastrofalnog tretmana izgubili nadu i nisu spremni da ponovo svedoče o strahotama koje su preživeli.
- Sve što su ljudi koji su se odvažili da svedoče o počinjenim zločinima i zločincima poimenice, preživeli i pretrpeli tokom svedočenja, izbilo nam je argumente iz ruku da svedoke ponovo uveravamo i ubedimo ih da ponovo pred sudom preživljavaju svoje traume.
Lomljenje koplja
- Na sastancima sa međunarodnim i albanskim predstavnicama porodica žrtava, mi često dobijamo vrlo kratak odgovor: "Desilo se ono što ste zaslužili. To je Milošević radio nama, pa se na vama slomilo koplje." A zapravo su stradali nevini ljudi, samo zato što su bili Srbi. Nikada nisu napravljene ozbiljne analize kako bi se osvetlilo veliko stradanje srpskog naroda, i to je velika nepravda i propust. Ali ne i naša greška, jer udruženje nema ni kadrovskih ni materijalnih mogućnosti da se time bavi. Ono što mi možemo jeste da sve odgovorne, svakoga dana, pa i 17. marta, podsećamo da istina i pravda za srpske žrtve ne postoje - zaključuje Gordana Đikanović.
