Bitka za Beograd (2): Kad su zapevale kaćuše
Partizan Zdenko Duplančić je imao samo 15 godina kad je oslobađao Beograd. Bio je pomoćnik na teškom mitraljezu. Sedam decenija kasnije, sad već penzionisani pukovnik Duplančić, priseća se Dana pobede, dana slobode i dana slave, kako je to 20. oktobra 1944. godine u Politici objavio dr Aleksandar Belić, tadašnji predsednik Srpske kraljevske akademije nauka.
- Od početka rata, odnosno stupanja u partizane, pa sve do "Beogradske operacije" bio sam borac Prve proleterske brigade. Moja jedinica je bila Prva divizija proleterska, u čijem sastavu su bili 13. hrvatska brigada, 8. crnogorska brigada, 3. krajiška brigada i naravno Prva proleterska brigada. Bila je to elitna jedinica u kojoj se nije mogao naći svako - seća se Zdenko Duplančić, koji danas živi u Beogradu, koji je oslobodio.
U rat je, kaže, otišao iz ideoloških pobuda kojima je ostao veran i dan-danas, sa korekcijama koje, razume se, život donosi.
- Ja sam u partiju ušao jer sam verovao u tu ideju. Ušao sam spreman da izgubim glavu, a ne kao neki koje smo mi kasnije u partiju primali sa cvetom, ili kao što ovi danas menjaju partijske zastave i knjižice da bi se zaposlili. Ja sam verovao, a verujem i danas - ističe naš sagovornik.
Oslobađanje Srbije u okviru kojeg je izvedena i Beogradska operacija zapravo je počelo pripremama odmah posle bitke na Drvaru. Josip Broz Tito, koji je u to vreme već bio jedini izbor saveznika za borbe protiv fašista, sa Visa odlazi 19. septembra tajno u Krajovu na sastanak sa Staljinom, te dva dana kasnije se njih dvojica ponovo sreću u Moskvi. Tu su dogovorena zajednička dejstva partizana i Crvene armije u oslobađanju Srbije, razume se i Beograda. Englezi nisu imali pojma da Tito odlazi da se vidi sa Staljinom.
- Dakle, mi krećemo posle Drvara dalje preko Bosne, Crne Gore i Sandžaka do Zlatibora. Tu smo se na Palisadu tukli tri dana sa Bugarima i sa četnicima. Išli smo dalje u oslobađanje Valjeva, Uba i Mionice - prepričava Duplančić.
Susret sa braćom po oružju, tako dugo čekan, dogodio se kod Ralje. Tu se Duplančićeva jedinica srela sa Crvenom armijom.
- Jedva smo čekali taj trenutak i formiranje zajedničkog fronta. U jednom trenutku smo poslali izvidnicu koja je ugledala kolonu tenkova. Mislili su isprva da su to Nemci, ali se ispostavilo da je reč o Četvrtom motorizovanom korpusu generala Ždanova. Bili su to Sovjeti. Našoj sreći nije bilo kraja - kaže on.
Rusi na Terazijama- Kad smo pokušali da dođemo na Terazije, dalje nismo mogli. Beograd je bio utvrđen grad. Najduži otpor Hitlerove jedinice pružale su na Čukarici i u okolini Šećerane. Ukupno smo napadali sa devet divizija, odnosno oko 6.000 vojnika. Ipak, Nemci su se utvrdili i morali smo Terazije da prepustimo Rusima koji su imali bolju tehniku. Mi smo put nastavili okolnim ulicama kako bismo izbili na Studentski park - kaže Zdenko Duplančić dok prstom povlači preko već malo požutele karte vojnih operacija.
Smrt zbog pleh muzikeKod Ripnja su se odnekud pojavili Cigani sa pleh muzikom da sa partizanima slave ulazak u Beograd. Međutim, to je bilo pogubno, jer su muzikom otkrili naše položaje Nemcima koji su odmah krenuli da tuku. |
Zajedničke operacije Crvene armije i partizana na oslobađanju Beograda počele su kod Ripnja i Avale.
- Kad smo prošli Jajince, kolona je stala. Odjednom su počele kaćuše da tuku. Mi smo se pobacali na zemlju jer nikad nismo čuli takvu grmljavinu oružja. Zemlja se tresla. Jedan crvenoarmejac mi je prišao i na ruskom me uz osmeh upitao: "Sviđa li ti se kako pevaju kaćuše?" Sad znam da ih je bilo 24. To je bilo strašno oružje - nastavlja Zdenko.
Borbe se nastavljaju i 14. oktobra posle podne, oko 16 sati, oslobodioci su već u delovima Beograda. Usledile su borbe na Dedinju, pa Banjici, u Ulici Ljutice Bogdana, pa na Autokomandi i Slaviji. Velike borbe su bile u Kosovskoj i Makedonskoj ulici.
Poseban problem predstavljala je činjenica da su nacisti po ulicama postavljali rovove, bunkere, nasipe i druga utvrđenja. Često se dešavalo da se sakriju u podzemnim prolazima i kanalizaciji, pa bi oslobodioce napadali s leđa iz šahtova i skrovišta. Pomagalo je civilno stanovništvo koje je otkrivalo tajne lokacije na kojima bi mogli da se kriju okupatori.
- Narod nam je pomagao jer mi nismo poznavali grad. Krvave borbe su vođene oko Narodnog pozorišta na Trgu Republike koji je nekoliko puta prelazio iz ruke u ruku. Napadnemo mi, pa Nemci povrate trg i tako nekoliko puta. Mnogi ljudi su izginuli. Kopali smo grobnice nasred Trga. Baš tamo kod konja - priseća se Zdenko.
Posebno je bilo teško prići Studentskom trgu koji je bio dobro branjen. Tek bombama i Molotovljevim koktelima partizani uspevaju da isteraju Nemce.
