Kosovo, zemlja nestalih i ubijenih (2): Ubice se uselile u stan
Čak ni činjenica da je bio član osoblja Unmika nije bila od značaja da se saznaju okolnosti nestanka i ubistva Dragana Stojkovića iz Prištine i sprovede efikasna istraga. Bio je arhitekta, odlično je govorio engleski i radio u odseku za usluge izgradnje i upravljanja u Prištini. Na posao je pošao 28 . avgusta 1999. godine i nikada se nije vratio. Unmik je njegove posmrtne ostatke otkrio juna 2000. godine, a identifikovani su DNK analizom jula 2003. Posle 15 godina Ljiljana ne zna kako je izgubila supruga. Sumnja da će ikada saznati istinu, sumnja u sprovedenu istragu, ali i čitav sistem.
- Lako je bilo nama manipulisati. Sumnjam, jer je slučaj bilo moguće rešiti još 1999. godine. To tvrdim jer su se u naš stan odmah po Draganovom nestanku uselila dvojica momaka, koja su ga dan ranije najurila iz stana. Tako su isto postupili i prema mom deveru. Ta dvojica su bili prvi osumnjičeni, ali su samo privedeni na nekoliko sati, pa pušteni. Protiv njih nije vođen postupak, niti je istraga završena - ogorčena je Draganova supruga Ljiljana Stojković.
Istražitelji Unmikovog Odseka za bezbednost zabeležili su da je Dragan otišao na posao, da je oko devet ujutru napustio mesto gde je nadgledao popravke i otišao da nabavi neke stvari. Tada mu se gubi svaki trag. Njegovo vozilo pronađeno je oko podneva blizu jedne farbare u Prištini, ali je vlasnik te prodavnice negirao da ga je video. Napuštena srpska kuća pored farbare te noći je izgorela. Sutradan su Unmikovi istražitelji u Draganovom stanu pronašli nove "stanare".
- Oko podneva je telefonom zvao Draganov otac, a u stanu su se javili neki nepoznati ljudi. Kada je moj dever otišao do stana, oni su ga pretukli i gurnuli u auto. Apsolutno sam sigurna da su oni odgovorni za Draganovu smrt, jer su imali najviše interesa da to učine. U postupku koji sam vodila da vratim stan, čak su prikazivali falsifikovana dokumenta o vlasništvu - priča Ljiljana, koja je sa decom napustila Kosovo 24. marta 1999. godine, u nadi da je to samo nekoliko dana. Ostala je u Bitolju, najverovatnije zauvek. Zato je i posmrtne ostatke supruga sahranila u Makedoniji.
- I tela kako su otkrivena, čini mi se da je i to rađeno da što duže traje otkrivanje tih zlodela. Smatram da sve te organizacije služe za pranje novca i da su radile u nečijem interesu. Unmik je trebalo da se brine o civilnom stanovništvu, bez obzira na nacionalnost. Formirani su sudovi, ali bez volje da se uradi nešto da bi funkcionisali. Mnogo sam se iznervirala i u Beogradu, u Apelacionom sudu nas je dočekao mladi arogantni sudija, a tamo je bilo ljudi kojima su nestala deca, što je još strašnije.
Ljiljana ne veruje da će porodicama nestalih i ubijenih istina ikada biti dostupna.
Kosovo, zemlja nestalih i ubijenih |
- Mislim da i Euleks i Unmik tačno znaju šta rade, pristrasni su. U tim misijama ima i profesionalnih ljudi, kojima nije teško da otkriju zločince i povežu činjenice. Ali ta istina neće doći do nas. Nama se manipuliše da se ne bi raspirivale tenzije. Ne znam ni da li je taj DNK test bio u redu. Na kraju, možda su jedan ili dva posto informacija koje dobijemo tačne. Sve ostalo je zataškavanje - kaže Ljiljana.
U svom mišljenju, donetom decembra prošle godine, Savetodavna komisija za ljudska prava UN na Kosovu, zaključila je da Unmik treba da javno prizna odgovornost za propust da adekvatno istraži nestanak i ubistvo Dragana Stojkovića i javno se izvini porodici, ali i da preduzme određene korake za isplatu nadoknade za pretrpljenu moralnu štetu.
Nije hteo da beži- Dragan je bio rezervni starešina, znao je da će ga mobilizovati i nije hteo da pobegne od te vrste zakonske obaveze prema otadžbini. Nije hteo da dolaze mladići iz drugog dela Srbije da se bore, a on da pobegne. Nije ni imao potrebe da beži, tada smo tako razmišljali, jer nikome ništa nije učinio. U našoj zgradi je ostalo mnogo muškaraca. Svi smo mislili da će teški dani brzo proći - priča Ljiljana Stojković. |
