Ko su junaci novog doba (4): Deca silikonske doline
Otkad je vranjsko pozorište posle 120 godina spaljeno do temelja postalo je paradigma stanja u srpskoj kulturi. Posle velike halabuke otvoren je račun, stigle su i pare, usvojen je glavni projekat, dobijene sve dozvole, izabran izvođač - a radovi još nisu počeli. Dugogodišnji analitičar kulturoloških prilika u Vranju Goran Antić kaže da ne postoji urbana sredina, grad, civis, bez pozorišta.
- Dakle, nema pozorišta, nema grada, nema civilizacije. Vranje je nekad bilo drugi grad u Srbiji, posle Beograda, koji je imao bioskop. U vreme moje mladosti, pre 30-ak godina, Vranje je imalo četiri bioskopa. Danas, nema nijedan. Kultura u Srbiji je, ako se vratimo unazad vek, vek i po, uvek bila na neki način subverzivna u odnosu na politiku. Imala je velike umetnike, koji sada imaju svoje ulice, svoje festivale, svoje spomenike na Kalemegdanu i širom Srbije.
- E to je bila puka sirotinja, književnici su pisali pesme na papirnim salvetama ili na marginama novina, po kafanama, honorari im se nisu isplaćivali, tako da je većina njih živela i na kraju skončala u teškim životnim uslovima. Bora Stanković je u Beogradu umro u govnima, zaboravljen od svih, prezren od vlasti, prezren od svojih Vranjanaca. E, onda je njemu i ostalima naknadna pamet posle podizala spomenike, davala ulice i festivale. Slika danas u Srbiji je slična toj Srbiji od pre 100-150 godina, a na delu je prava kataklizma kulturnog života naše zemlje.
Nigde meraka- Vranje je imalo jedan prepoznatljiv muzički izraz. Danas ga, međutim, nema. Bogata orska tradicija potpuno je nestala. Za to je zaslužna takozvana Vranjska svita, u kojoj se na jedan pogrešan način predstavlja Vranje i u odevanju, igri, pesmi i poznatim vranjskim modalitetima i simbolima kao što su sevdah, dert, merak. |
- Tu ne mislim samo na književnost, slikarstvo, pozorište, filmsku umetnost, muziku, mislim na kulturu u jednom najopštijem smislu reči, ono što se zove lična kultura, porodična kultura, kućna kultura, opšta kultura čoveka koji živi danas u Srbiji - smatra Antić.
Koji su uzroci toga, pita se Antić i odgovara:
- Još je Aristotel rekao: "Ako se ti ne baviš politikom, politika se bavi tobom." Znači politika se uvek trudila i neštedimice izdvajala sredstva za kulturu koju će potčiniti svojim uskim interesima. E, tranzicija je učinila svoje. Lektira se čita prepričana preko interneta, a oko 90 odsto omladine u Srbiji nije čulo za Danila Kiša ili Borislava Pekića. Šta očekivati ako vam je otac nacije Dobrica Ćosić, a majka Svetlana Ražnatović? Kakvo će biti potomstvo tog oca i te majke? A ono je na jednoj kolektivnoj farmi obojenoj ružičasto gde je sve dozvoljeno, a rezultat svega je što imamo jednu silikonsku dolinu u kojoj talenat, školovanje, napor ne daju nikakve rezultate, dok masmediji od prosečnih i ispodprosečnih likova prave ikone srpske kulture.
Antić smatra da je sasvim drugačije bilo pre 30-40 godina.
- Razlike su očigledne. Likovi poput Svetlane Ražnatović i Jelene Karleuše bili su nezamislivi u to vreme. Današnji mladi ljudi nisu čuli niti išta znaju o velikanima narodne muzike, od Anđelije Milić do Vlaste Carevca. U Vranju, za Stanišu Stošića, iako mu je na centralnom trgu podignut spomenik, ubeđen sam da ogromna većina mladih ljudi ne zna ko je. Ako pitate nekog u Vranju ko je Arsen Dedić, taj neće znati da vam kaže.
Što se tiče današnje književne scene, za Antića dileme nema - u bezizlazu je.
- Znam da je internet svakako neophodan, ali ne neophodan u tolikom smislu da bi zamenio pisanu reč, postao glavno sredstvo obrazovanja i čitanja. Ne možete imati velike talente u književnosti bez razvijene čitalačke kulture. Kako ćemo sutra imati velike pisce ako oni nisu ništa pročitali. Prvo ide čitanje, pa pisanje, ovde kod nas je obrnuti red. Svi pišu, a niko ništa ne čita.
Publika pišti i vrištiMediji proizvode masu publike koja na raznim "farmama" ili koncertima samo pišti i vrišti, nju čine svi oni koji prljaju ulice, koji bacaju smeće van kontejnera, koji pljuju po ulicama, koji se tuku, trguju narkoticima... |
Što se tiče društvene moći kulture danas u Srbiji, Antić smatra da je nema. Ako umetnik veže konja tamo gde mu gazda kaže, taj je "uspeo" u životu, taj se može videti svuda u javnosti.
- Tako smo dobili samo ulagivanje takozvanoj političkoj eliti, koja vlada i propagira tu vrstu umetnosti nasuprot visokoj kulturi koja je subverzivna za svaku autoritativnu vlast. Mediji igraju presudnu ulogu u kreiranju kulturne scene Srbije. Tu su tabloidi, gde danas jedna poznata pevačica sa desetinama hiljada fanova priznaje da je gej, što po meni nije ništa loše, ali strašno je to što publiku više interesuje njeno seksualno opredeljenje nego njeni kvaliteti u pevanju. Dakle, mediji imaju svoje favorite, od elektronskih je Pink koji truje dušu srpskoga naroda.
Antić je ubeđen da još jedan sloj retrogradnih pojava u srpskoj kulturi čini delovanje Srpske pravoslavne crkve.
- Na čelu radiodifuzne agencije imate popa, vladiku Porfirija, a u preambuli Ustava jasno piše da su crkva i država potpuno odvojeni. Crkvi je cilj da ima što više vernika. Kako će ih imati ako ne na neki populistički način, pogotovo kada je u ljubavi sa politikom. Politika i Crkva udružene čine jednu populističku sliku koja kreira kulturni život Srbije. Svesno propagiraju masovnu populističku subkulturu koja uništava narod - završava Antić.
