Ekologija, poslednja rupa na svirali (1): Srpske reke teku uzvodno

Obrenovac je nedavno prekrio oblak prašine, ali vetar ovog puta nije doneo pesak iz Sahare, već pepeo i ostatke teških metala sa deponije Termoelektrane "Nikola Tesla". Obrenovčani su se davili od kašlja i alergija. Zeleni Srbije su zbog koncentracije čestica pepela čak 28 puta veće od dozvoljene pozivali na bunt, blokadu teermoelektrane i obližnjih puteva. Ali, niko se nije odazvao.

Dok se veliki broj dece obreo na terapiji za lečenje bronhitisa, država je ćutala. Ništa bolje nisu prošla ni deca u okolini rudnika antimona i olova Zajača, kod Loznice. U njihovoj krvi pronađena je velika koncentracija olova - tolika da može izazvati oštećenja mozga i bubrega. Veliki je rizik i kod trudnica jer povećana koncentracija olova u krvi može biti pogubna po plod. I tada je država ćutala.

Predsednik Zelenih Srbije Ivan Karić kaže da vlast nije bila nema, već je pokušala da po ko zna koji put zataška očajnu ekološku situaciju u Srbiji.
 

- Nadležni umanjuju svaku sličnu situaciju, a one su zapravo vrlo zabrinjavajuće. Termoelektrana "Nikola Tesla" ima dve deponije, jednu od 400 i drugu od 600 hektara. Na njima se nalaze prava brda otrovnog pepela, visoka i po 35 metara. Ova termoelektrana dnevno sagori 40.000 tona uglja i godišnje proizvede milion tona pepela. Ova situacija je posledica isključivo tih neodgovarajućih deponija. Svuda u svetu se to rešava takozvanim vodenim ogledalima. To su zapravo veliki bazeni u koje se odlaže pepeo, ali je on prekriven vodom, tako da vetar ne može da ga raznosi. Kod nas se u to ne ulaže - kaže Karić za "Vesti".

U Srbiji je do sada zabeleženo 3.200 divljih deponija, mada se smatra da ih ima mnogo više. Od oko 160 opštinskih, 12 se nalazi na manje od 100 metara od naselja, a 14 na obalama vodotokova. Otpadne vode jesu jedan od najvećih ekoloških problema Srbije, budući da se one i u najvećim gradovima izlivaju direktno u reke, a za izgradnju postrojenja za prečišćavanje potrebno je oko 5,5 milijardi evra, koje Srbija nema.
 

Ništa bolje nije ni s rekama u Srbiji. Nedavno je u korito reke Despotovice, koja protiče kroz Gornji Milanovac, u mestu Mlakovac, prosuta otrovna supstanca od koje je uništen čitav živi svet u dužini od jednog kilometra. Sanitarni inspektori koji su se ovim slučajem bavili kažu da je u reku prosuta neka crvena tečnost i da to ne potiče od privrednih preduzeća. Navodno je neko prao ambalažu u kojoj se nalazio otrov. I Begej je po drugi put ove godine počeo da teče uzvodno. Isto se dešava svake godine, a to je znak da će uskoro okolinom početi da se širi neugodan miris, a na površini će se pojaviti uginule ribe. Stanje na Begeju se pogoršava kad nabujaju reke dunavskog sliva i zbog usklađivanja režima voda dižu se brane, pa se neko vreme zaustavi proticanje reke. Kad voda stoji, sve brže truli. Rezultat je pomor životinjskog sveta i nesnosan smrad koji mori meštane.

Godinama unazad najcrnja ekološka tačka Evrope nalazi se baš u Srbiji. Veliki bački ili mrtvi kanal jer u njemu života odavno nema. Počinje kod Bezdana na severu Bačke i završava se kod Bečeja gde se uliva u Tisu. Ekolozi kažu da je to najveća kanalizaciona cev u Evropi. Nije plovan, zatrpan je otpadom. O kojoj se količini đubreta radi govori podatak da je u vreme kada je izgrađen bio dubok tri metra, a danas kritičnih šest kilometara njegovog toka ima dubinu od svega 30 centimetara. Tu se nataložilo čak 400.000 kubnih metara otrovnog mulja. Počeo je da se zagađuje izgradnjom šećerana u Crvenki 1912. i Vrbasu 1913. godine. Presudila mu je izgradnja velikog agroindustrijskog vodotoka na relaciji Vrbas-Crvenka, a naročito metalsko-hemijske industrije u Kuli sredinom prošlog veka.

Na čak 130 lokacija širom Srbije skladište se opasne materije koje u svakom trenutku mogu da izazovu udese većih ili manjih razmera, a 180 postrojenja prljave industrije moraju da usaglase propise sa standardima Evropske unije. Ipak, ekologe mnogo više brinu nova privatna i relativno mala postrojenja, koje imaju dozvolu za rad, ali nisu zavedena u bazu podataka inspektora. Upravo te, male kućne fabrike najveća su pretnja po životnu sredinu i zdravlje ljudi. Jer, veliki pogoni su svima poznati i koliko-toliko se trude da urede propisne deponije, dok mala preduzeća obično nestaju pre nego što ih inspektori uoče. A za sobom ostavljaju ekološki haos.

Neznanje i nebriga poljoprivrednika takođe su velika opasnost. Bilo je onih koji su u poslednjih nekoliko godina spaljivali korov hemijskim otpadom, navodnjavali njive i pojili stoku iz buradi u kojima je nekada stajao otrov i kupovali reciklate iz Italije, Nemačke i drugih zemalja, koje su u EU zabranjeni. Naime, evropskim industrijalcima je skupo da uništavaju hemijski otpad, pa ga pretvaraju u prljav reciklat koji uglavnom distribuiraju ka jugoistočnoj Evropi, gde su mere kontrole mnogo slabije i korupcija

rasprostranjenija. Pojedini srpski proizvođači rado uzimaju taj reciklat jer je on i dva puta jeftiniji od čiste supstance.
 

A kad dođe vreme da se Srbija umije i dođe pod skute Evrope, moraće negde da nađe oko 14 milijardi evra da bi ekološku situaciju makar približila evropskim standardima.

- Trećina svih zakona koja Srbija mora da donese ako želi u EU, odnosi se na ekologiju. A o tome niko ne priča. U stvari vlast ne priča, nas koji se usudimo da o tome prozborimo, ubija kao glasnike u Rimu - zaključuje Ivan Karić iz Zelenih Srbije.