Srbija na putu u propast (2): Putujemo pocepanih gaća

Prvo što će vam na jugu Srbije kada ih pitate sa čime idemo u Evropsku uniju odgovoriti jeste: "Sa pocepanim gaćama", aludirajući na opštu situaciju u zemlji koja je za mnoge beznadežna jer su uslovi života na minimumu biološkog opstanka, a planinska sela su još u 19. veku i živi se po onoj narodnoj "Bog dao, bog uzeo, pa šta preostane".

Spremni za EU: Antići iz Drenovca

 

Novica Antić iz Drenovca živi sa ženom i četvoro dece u polusrušenoj kući bez ikakvih primanja. Čeka milostinju od humanitarnih organizacija naših iseljenika koji su rešili da njegovom sinu, 15-godišnjem Aleksandru kupe kuću u planinskom selu i nekoliko mašina za rad na poljoprivredi.

- Nemamo koru hleba svaki dan, a pričaju nam za neku Evropu u kojoj ako pljunemo na ulici to moramo da poližemo, inače aps. Ili ako udarimo kuče, idemo na sud da platimo što je pretrpelo duševne bolove. Ovde u Poljanici, pojedini decu oderu od batina kad zasluže, a oni brane kučiće, sačuvaj nas bože i sakloni.

Goran Milić i šampion Toporko

 

Pričaju ljudi da više neće da bude prodaje i klanja teladi, prasića, jarića, jaganjaca. Pa, šta da prodamo, kad je to jedino što možemo da imamo i da dođemo do žive pare da nam deca ne skapavaju od gladi. Za Evropu čujem na televizoru šta su nam dobri ljudi kupili zimus, a imam 55 godine, ženu i četvoro dece. O ostalom čujem u četvrtak kad se iz planine i mog Drenovca spustim na pijacu u Vlase. Mislim, ako su rešili da idemo u tu Evropu to će i da bude, ali bez nas, moraće jaganjcima da stave kačkete sa one njihove zvezdice, da jarićima zavežu mašnice, a prasićima da nalakiraju čaponjce - govori Novica.

Novica Cvetković, medicinski radnik u Poljanici, smatra da ćemo sigurno ući u EU, ali da on ne veruje da će to dočekati.

- Ući ćemo limburga meseca ili kako se ovde kaže "na svetoga Živka". To znači nikad, što ja sa moje 53 godine ne mogu da dočekam. Mene, ko pokuša da zakonom koji propisuje EU odvoji od pečeno prase, jagnje ili jare, može odmah da odvoji od života. A neću da se predam lako - ogorčen je Novica. - Verujem premijeru da će srpsko prase biti zaštićeno, jer mu se vidi po spoljašnjem gabaritu da voli prasećo, jagnjećo i jarećo, što bi rekao Srećko Šojić, a i iz istoga kraja je kao i ja. Svuda gde se okreneš naiđeš na magareće livade. Srbinu sve možeš da oduzmeš, ali ono što najviše voli, da popije i pojede, ne pokušavaj, a to je rakija koju sam ispeče u svom kazanu i meso koje voli da jede iz svog obora ili kočine.

U EU, kažu Poljančani, mogli bismo da uđemo sa izvozom ogrevnog drveta i proizvodnjom ćumura, dok ima šuma. Kažu u celoj Poljanici ima oko 80 ćumurana, taman da unište netaknutu prirodu dimom i nekontrolisanom sečom najkvalitetnijeg drveta.

Dragoljub Aleksić živi od ćumura

 

- Ugasićemo ćumurane ili smestićemo ih gde kažu, neka se donesu propisi. Ovako, vlast ne dira ovaj napaćeni narod jer je proizvodnja ćumura trenutno najrentabilnija i siguran izvor prihoda za mnoge porodice. Proizvodnja ćumura je izuzetno težak posao, ali time se hrane deca, školuju se. Kažu, štetno je, pa sve je štetno, više nema ni na selu zdravog života. Rudarima nije li štetno po zdravlje kad uđu pod zemlju? Nema se drugo, svako se bori da preživi dan, nedelju dana, najviše mesec, niko ne razmišlja šta će biti recimo za godinu dana. Nema vremena od mukotrpnog rada i borbe za preživljavanje - kaže Dragoljub Aleksić, ćumurdžija iz Golemog Sela.

O ulasku u Evropu saznao je i Zarije Stamenković iz planinskog sela Babina Poljana kod Vranjske Banje.

- Imamo dve krave, kojima se broje rebra, onda prodamo tele da vratimo dugove za brašno i ono najosnovnije u prodavnicama. Imamo kozu, ona hrani i čuva od bolesti decu. Nisam glup, kad siđem u Vranjsku Banju čujem za tu Evropu, kao postavljaju pitanje ili ona ili gotovi smo kao narod, nestaćemo. Mislim da to nije tačno, mi nestajemo sa Evropom ili bez nje, svejedno je - ističe Zarije.

Živi sa porodicom u kući pokrivenoj slamom, u uslovima iz 19. veka, na jednom brdu ispod planine Besna kobila. Do Banje mu treba tri-četiri sata, što peške što motorom. Kad se pokvari, onda peške, pa kad stigne.

- Sve mogu da zabrane, ali da pečemo rakiju ne mogu. Ovde je rakija spas, ako ne popiješ, možeš da zaludiš. Peku ljudi od šta stignu, šta se rodi, a sve je prirodno, šljiva džanarika, kruške, jabuke, sve to neprskano, skoro divlje. Kad nema dovoljno jednog voća, pomeša se sve, založi kazan i pusti da toči, tanja da ima što više. Neka pričaju šta hoće, ali domaću našu rakiju nikad ne bih dao za one njihove obojene što koštaju jedna flaša kao dva džaka brašna od 50 kile - nabraja Zarije.

Vranjanci su uglavnom skeptični po pitanju ulaska u EU, kažu ako su Hrvati pregovarali 12 godina koliko ćemo mi?!

- Poseban smo slučaj za Evropu i za sve, ali ne u pežorativnom smislu. Ova mladež, sve, bre, to jedro, lepo, a ne kao ovi iz Amerike i Evrope veštački, na ništa ne liče, ne zna se kuda se teraju niti kuda vode. Šta će to nama? EU čini Nemačka i prvo je primila u svoju zajednicu države koje su bile na njihovoj strani u prošlim ratovima. Ni tada ih nisu voleli jer ih nisu smatrali sebi ravnim, pa zato sada Bugari i Rumuni, a uskoro i Hrvati, kopaju na njihovim njivama, beru voće i peru klozete za bedne nadnice - kaže jedan od vranjskih privatnika koji ne želi da mu se ime spominje, jer je razočaran u sve, a najviše u Naprednu stranku za koju je glasao, a koja sada najglasnije govori o ulasku u EU.

Po njemu, pregovori o pridruživanju mogu i da ne počnu u januaru 2014. godine, jer će evropske komisije da odlučuju dokle smo stigli sa primenom predaje Kosova i Metohije i svih resursa na njemu.

- Šta ćemo dobiti sporazumom o pridruživanju i kad uđemo u EU? Dobićemo da mladost ode iz Srbije, i neku lovu za infrastrukturu, dobićemo zatvaranje svih društvenih firmi, kao što je Simpo. Prodaćemo zemlju, evo u Makedoniji se prodaje naveliko, a kupuju Turci - priča ovaj Vranjanac o srpskoj budućnosti u Evropi.