Balkan na dobošu (2): Ako sam rudar - nisam budala

Dobrivoje Zdravković ima 51 godinu i kaže da živi i krade bogu dane u selu Korbevac, kod Vranjske banje. Žali što ne može živ čovek u grob, a danas je takvo vreme došlo da ga iskopaš, skočiš i sam se zatrpaš. Dobrivoju, njegovoj ženi Sunčici i njihovim sinovima Daliboru, Željku i Milošu dugovi vise oko vrata kao uže prebačeno preko grede u podrumu.

Dođe mi da iskopam grob i sam se zatrpam: Dobrivoje Zdravković

Zima je okovala selo, smešteno pored potoka na brdašcima, okovanim snegom i mrazom, a petočlana porodica tiska se oko dotrajalog "smederevca" u jednoj jedinoj sobi, dugoj pet metara, a širokoj četiri. Plafon je od trske, premazan blatom, a pod od betona. U sobi, dotrajali orman, koji se klati i preti da padne, tri kreveta sa federima koji štrče kroz pocepano platno, drveni sto i rasklimatane stolice.

- Radim u rudniku Grot, gore u planini, u Krivoj feji. Plata 20.000 dinara. Supruga je domaćica, nemamo škole, ali nismo budale. Zato i patimo. Dalibor i Željko su učenici prvog razreda Tehničke škole u Vranju, a Miloš je učenik šestog razreda osnovne škole u Korbevcu. Prete da će rudnik da ode u bankrot, ne smemo da pomislimo šta nas čeka. Za sada uspevamo da se održimo u životu, a dužni smo i tužni - priča Dobrivoje.
Do 1996. godine, Dobrivoje i Sunčica su živeli skromno, ali bez dugova.

- Nakon više godina čekanja rodio nam se Dalibor. Na svet je došao u sedmom mesecu trudnoće, u februaru. Ojačao je i postao napredan dečačić. Iste godine ostala sam trudna i na svet donela Željka, opet u sedmom mesecu. E, on je poboljevao i morali smo da ga lečimo. Tad smo se prvi put zadužili, jer je trebalo para za njegov oporavak - kaže Sunčica.

Od tada, Zdravkoviće dug prati do današnjih dana.
- Zalepio se dug za nas kao štroka za stare babe. Zadužili smo se, jer smo dete stalno vodali po lekarima u Vranju i Nišu. Druga je godina kako dobija napade epilepsije. Doktori kažu, ništa nije, proći će ga sa pubertetom, a mi vidimo da nije dobro. Padao je dvaput u komu, pena na usta, da mu nismo izvadili jezik iz ustiju, ugušio bi se - Dobrivoje lomi prste i priča.

Jer svaki dug je kao kamen na duši.

- Uzajmili smo se, a vremena nikad teža, čovek imao razumevanja zbog bolesti deteta, ali što se uzme mora da se vrati. Razmišljao sam šta ću i kako ću. Odlučim, uzajmiću se od više njih, na sitno, kukaću zbog deteta, pa ću vratiti glavnom dužniku. Tako je i bilo.

Kad je prošlo neko vreme, odem kod ljudi kojima sam dugovao i kažem: "Para nemam, imam ruke, leđa, snagu. Odredite sami koliko treba da odradim za dug." I tako, ujutru u rudnik dođem u pola pet po podne i krenem da radim na njivama do kasno u noć, kod onih koji su mi uzajmili novac.

Radio sam dok ne bi sami rekli dosta. Noge me nisu držale od umora, a pošto sam noću kukao jer me je bolela snaga, počela je da mi pomaže Sunčica i tako smo zajedno vraćali dugove. Jedan bismo vratili, drugi uzimali, i tako ukrug - priča Dobrivoje.

Samo da ima struje   Miloš u kondurama uči pesmu napamet Od Dobrijeve plate nikakva vajda. Dalibor i Željko za odlazak autobusom u Vranje u školu troše 6.200 dinara mesečno.   Toliko sa Milošem potroše na školsku užinu i ostale izdatke za školu.   Dobrivoje plati 1.000 dinara za utrošenu struju, ne može da zamisli da duguje, da dođu i iseku mu je.   Šta bi tada bez televizije koja je njima jedina razonoda i beg od tegobnog života.   Kerovi kradu opanke   Kako su deca rasla bilo je sve više obaveza oko škole, nikad dovoljno para za obuću i odeću. - Deca su rasla, obaveze takođe, pa ostade nam ovakva kuća. Ponekad mi liči na sve samo na kuću ne. Evo, zima stegla, sneg do pojasa, deca ulaze, skidaju gumene čizme, obuju gumene opanke i suše pored šporeta. Ne smeju da ih ostave ispred vrata jer će ih seoski kerovi odneti, a gde će posle bosi. Suše se čizme, sedimo u opancima, smrdi otužno, a ne smemo da otvorimo vrata, bojimo se studeni - uzdiše Sunčica.

Nije verovao da neće imati para za hleb. Sunčica kaže da im trebaju četiri hleba dnevno, a da ih kupe mogu samo da sanjaju. Brašno dobijaju od seljaka u zamenu za rad na njihovim njivama.

- Znaju da ne mogu da platim. Kopam na njivama kukuruz, odlazim da im sečem drva u šumi, radim sve što mi se kaže. Moram, samo da su mi deca sita, a krivo mi vidim ih kako se mršte kad dođe ručak, jer stalno jedu isto - hleb, pasulj, krompir, paprike...

Mnogo toga su željni, uh kako bih voleo da obalim jedno svinjče, da ga sredim, osušim, da deca omaste brk i stomak. Ma, ne vredi, gde bismo meso držali, pored smrdljivih čizmi... Bog nas ukopao u mesto, zarezao u blato - priča Dobrivoje.

Dobrivoje, Miloš, Dalibor, Željko i Sunčica

Onima kojima duguje za hranu, a uzeo je pet džakova krompira, 20 kilograma pasulja, 50 kilograma crnog brašna, vratiće čim otpočnu seoski poslovi. Željko mu je najveća briga, kako će ako dobije uput za Niš ili Beograd.

- Za dete sve ćemo uraditi. Počela je ponovo da mu toči krv na nos. Iz čista mira, saspe se. Evo, pokaži, sinko, peškir. Danas mu jedva prestalo. Moramo da odemo lekaru, ako ne bude para, ući ćemo u voz i da vidimo ko će da nas istera. Ko, bre, da se više zadužuje, ne može se više ovako - briše suze Sunčica.

Deca se nadaju da će jednog dana imati farmerke, cipele, patike, jakne, i jesti pljeskavice. Njihovi roditelji - da neće imati dugove.