Jugoslavija na ruševinama Srbije (7): Amerika kroji Evropu
Američki predsednik Vudro Vilson se isprva zalagao za obnovu Austrougarske koja bi omogućila svim narodima u njoj, pa prema tome i Hrvatima i Slovencima, da uživaju autonomna prava.
Frane Supilo, član Jugoslovenskog odbora je na sastanku, koji je održan 24. juna 1915. u Londonu, obavestio prisutne da se "ruska vlada protivi ujedinjenju katoličkih Hrvata i Slovenaca s pravoslavnim Srbima".
Odluka vlade Sjedinjenih Američkih Država da se početkom 1917. umeša u rat u Evropi i pomogne silama Antante da pobedi svoje neprijatelje, dočekana je sa velikim optimizmom u Londonu, Parizu i Petrogradu.
U zemljama Atante se opravdano smatralo da će velika ekonomska i vojna moć Amerike doprineti da se što pre okonča krvoproliće u Prvom svetskom ratu.
I srpska vlada na Krfu je očekivala da moćna Amerika materijalno pomogne njenu vojsku koja se pripremala za završne operacije na Solunskom frontu.
Vilsonova poruka
Mada je Amerika bila daleko od ratnog požara na Balkanu, njeni politički i vojni krugovi bili su veoma dobro upoznati sa ulogom male Srbije u ovom ratu i žrtvama koje je ona podnela.
Srpski političari su očekivali da Amerika pruži ne samo finansijsku, nego i političku podršku radi ostvarenja ratnih ciljeva Srbije. Zbog toga je predsednik vlade Nikola Pašić obavestio američkog otpravnika poslova na Krfu Percifala Dodža da bi Ministarski savet želeo da uputi u SAD jednu državnu misiju koja bi upoznala političke krugove i javnost te zemlje sa ratnim zadacima Srbije.
Ubrzo je iz Vašingtona stigao odgovor "da će američka vlada biti srećna da primi misiju Srbije kao svog gosta". Ovako srdačan odgovor nametnuo je Pašiću obavezu da izabere što reprezentativniju delegaciju koja će "dostojno predstavljati srpski narod u SAD".
U Ameriku je otputovala "srpska intelektualna i vojna elita" kako je izvestila štampa. U delegaciji su bili ugledni teolog Nikolaj Velimirović, potonji vladika, Sima Lozanić, rektor Beogradskog univerziteta, Milenko Vesnić, srpski poslanik u Parizu i general Mihajlo Rašić.
Delegacija je stigla u SAD 20. decembra 1917. i boravila u ovoj zemlji do polovine februara 1918. godine. Srpske goste je primio i predsednik SAD Vudro Vilson.
Upravo u vreme boravka srpske delegacije, u Vašingtonu je pripreman tekst čuvene "Poruke predsednika Vilsona Američkom kongresu u 14 tačaka", u kojoj se iznosila vizija svetskog mira posle završetka Prvog svetskog rata.
U jednoj od tih tačaka spominjala se Srbija, kao i Crna Gora. Doslovni tekst tačke 11 je glasio: "Okupirane teritorije Srbije i Crne Gore moraju se obnoviti, a Srbiji se mora obezbediti slobodan i siguran prilaz moru."
Lični savetnik američkog predsednika pukovnik Edvard Hauz pozvao je u predsednički kabinet šefa srpske delegacije Milenka Vesnića i zamolio ga da pogleda tačku 11 ove poruke koja se odnosila na Srbiju i da stavi eventualne primedbe, ukazujući na taj način veliko poverenje srpskoj delegaciji.
Na veliko iznenađenje pukovnika Hauza, Vesnić, inače veliki zagovornik jugoslovenske ideje, stavio je primedbu da bi u ovoj Poruci trebalo spomenuti jedan od glavnih ratnih ciljeva Srbije: ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca u jednu državu. Kada je predsednik Vilson 8. januara 1918. pročitao svoju Poruku pred Američkim kongresom, Vesnić je bio vidno razočaran, jer njegova primedba nije prihvaćena.
Srpski poslanik u Vašingtonu Ljuba Mihajlović je o ovom hitno obavestio srpsku vladu na Krfu, naglašavajući da konzervativni američki političari teško shvataju potrebe jugoslovenskog ujedinjenja i da je "predsednik Vilson u tom pogledu personifikacija američkog javnog mnjenja kojem je potrebno vreme da pravilno shvati naše težnje".
Nespominjanje "jugoslovenskog ujedinjenja" u Poruci američkog predsednika nije, međutim, proisticalo iz konzervativnih shvatanja, nego iz želje američke vlade da se u ovom ratu prema Kraljevini Srbiji ponaša kao prema savezniku, s obzirom na to da su sa njom uspostavljeni diplomatski odnosi još u 19. veku.
Razočaranje u poruku američkog predsednika izrazili su i hrvatski i slovenački političari u Jugoslovenskom odboru u Londonu. Oni su bili "iznenađeni i frustrirani" Vilsonovim zalaganjem za očuvanje Austrougarske.
Takav stav američkog predsednika bio je, naime, iznet u tački 10 ove Poruke, koja je glasila:
"Narodima Austrougarske biće obezbeđena i zajamčena najšira mogućnost za autonomni razvitak."
Iz ovoga se vidi da se predsednik Vilson nije zalagao za razaranje Austrougarske, nego samo za njenu rekonstrukciju koja bi omogućila svim narodima Habzburške monarhije, pa prema tome i Hrvatima i Slovencima, da uživaju autonomna prava.
Predsednik Jugoslovenskog odbora dr Ante Trumbić je posle Vilsonovog govora u Američkom kongresu posumnjao da je uopšte moguće stvoriti Jugoslaviju, jer se ona mogla "sagraditi samo na ruševinama Austrougarske".
Ovakvo depresivno raspoloženje među zagovornicima jugoslovenskog ujedinjenja proizilazilo je iz nepoznavanja suštine američke spoljne politike, koja je bila veoma pragmatična i uvažavala samo trenutne okolnosti.
A trenutne okolnosti bile su sledeće: politički krugovi u Americi su smatrali da je moguće razbiti ratni savez Nemačke i Austrougarske i pacifikovati Habzburšku monarhiju. Zato su u Beč slati signali da ratni cilj SAD nije razbijanje dunavske monarhije nego "njena obnova i napredak".
Glavar izvan države
U vreme razgovora ruskog ministra inostranih poslova Sergeja Sazonova i srpskog poslanika Miroslava Spalajkovića o stvaranju Jugoslavije, u Rusiji je boravio hrvatski novinar, političar i član Jugoslovenskog odbora u Londonu Frane Supilo. I on je primetio "čvrst pravoslavni bedem u Rusiji".
U pokušaju da ubedi kneza Jusupova, jednog od najuticajnijih predstavnika ruske aristokratije, da 5.000.000 Hrvata i Slovenaca žele da se ujedine sa Srbima, od njega je dobio sledeći odgovor: "Sva je nesreća u tome što su tih vaših pet miliona - katolici. Da su pravoslavni, kako bi sve to drukčije išlo. Vi slušate papu, dakle, glavara izvan države."
Razočarani Supilo
Frane Supilo je uspeo da dođe do ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Sazonova, ali mu je ovaj otvoreno izneo razloge zbog kojih ne uvažava ideju ujedinjenja "jednog naroda sa tri imena".
Razočaran, hrvatski političar je iz Petrograda uputio 11. aprila 1915. telegram Nikoli Pašiću u kojem je rekao da mu je Sazonov izrazio "sumnju u uspeh naših zajedničkih ideala", te je kategorički naglasio, "da će Srbija dobiti lepu odštetu i doći na more, ali da je naš jugoslovenski program neostvariv. On ne veruje u njegovo postignuće, jer se Rusija toliko ne može angažovati".
Prema mišljenju Supila, "Sazonov ne želi to ujedinjenje zbog verskih razlika između Srba, Hrvata i Slovenaca." |
U toku većeg dela Prvog svetskog rata u političkim krugovima Velike Britanije i Sjedinjenih Američkih Država preovladavalo je, dakle, mišljenje da je moguće odvojiti Austrougarsku od Nemačke i time razbiti jedinstvo centralnih sila.
Predsednik SAD Vudro Vilson i engleski premijer Lojd Džordž su u svojim javnim nastupima obećali Beču da će Austrougarska, ukoliko se odvoji od Nemačke, biti sačuvana i posle završetka rata obnovljena.
Predsednik Vilson je zvanični stav vlade SAD u tom pogledu izneo u svojoj čuvenoj poruci američkom kongresu.
Lojd Džordž je prilikom obrazloženja politike britanske vlade pred sindikalnim prvacima u Londonu, januara 1918. godine, rekao:
"Ne borimo se zato da uništimo Austrougarsku. Saglasni smo sa predsednikom Vilsonom da rasparčavanje Austrougarske nije naš ratni cilj."
Čvrstu odlučnost da se Austrougarska sačuva posle završetka rata, Lojd Džordž i Vilson su ispoljavali sve do leta 1918. godine, a onda je došlo do naglog obrta u njihovim pogledima na budućnost Habzburške monarhije.
Uloga cara Karla
Presudnu ulogu u naglom obrtu ratne i političke situacije, kako su zaključili mnogi istoričari, odigrao je austrougarski car Karl, koji je na prestolu zamenio Franca Jozefa.
Zaplašen od mogućih socijalnih nemira u svojoj zemlji, zbog sve većih nestašica hrane, on je u jednom trenutku zaželeo da se hitno sklopi mir između zaraćenih strana.
Radi ostvarenja ove želje počeo je da traga za ličnošću koja bi mogla da trajno stupi u kontakt sa državnicima sila Antante i da sa njima, mimo znanja Nemačke, povede mirovne pregovore. Učinilo mu se da bi najpogodnija ličnost za obavljanje ovog delikatnog zadatka mogao biti brat njegove supruge, carice Zite, princ Sikst Burbonski, inače belgijski oficir, koji je zbog nemačke okupacije Belgije živeo u Parizu.
Sutra: Bečke sluge nepoželjne |
