(Ne)kulturne svađe (2): Ko kome krade nobelovca?

Andrić je rođen u katoličkoj porodici, ali se ne postaje pisac po tome ko su mu bili otac i majka, koje je vere, već po tome kojim je jezikom pisao - kaže Dragan Dragojlović, upravnik Zadužbine "Ivo Andrić".

Hrvatski književnik iz Sarajeva Mirko Marjanović je 2007. kao urednik edicije Hrvatska književnost Bosne i Hercegovine u 100 knjiga, koju je izdala Matica hrvatska, poželeo da se u biblioteci nađu i četiri dela Ive Andrića. Tražio je dozvolu od Zadužbine Ivo Andrić iz Beograda, ali je nije dobio. To ga nije sprečilo da objavi knjige - i zaradio je tužbu!

Sud je presudio u korist beogradske ustanove. Ali, Marjanović je uporan, pa je počeo da osporava Andrićev testament, u kome se čuveni književnik odredio kao srpski pisac i osnovao zadužbinu. Marjanović se potom žalio sudu i žalbu začinio tvrdnjama da je testament koji je Andrić izdiktirao prijateljima Gvozdenu Jovaniću i Milanu Đokoviću - falsifikat.

Dragan Dragojlović, upravnik Zadužbine "Ivo Andrić"

Upravnik Dragojlović odlučno brani Andrićevo pravo na samoopredeljenje:

- Gde su se sklonili jugoslovenski pisci kad je nestalo Jugoslavije? Ostali su u jeziku u kojem su pisali. Jer, jezik je sredstvo rada, ali on čuva u sebi maticu nacionalnog, kulturnog i istorijskog identiteta. Otad je Jugoslavija nestala, svako pokušava da sam smesti pisce gde kome odgovara.

Mogu da razumem Hrvate. Ivo Andrić je rođen u katoličkoj porodici, ali se ne postaje pisac po tome ko su mu bili otac i majka, koje je vere, već po tome kojim je jezikom pisao. Ali je 90 odsto svojih dela pisao srpskim jezikom, ekavicom, čak je i na kraju osnovao ovu zadužbinu. Dakle, za života se opredelio kojim će jezikom pisati.

Upravnik Andrićeve zadužbine podseća i da je 1951. slavni književnik u ličnoj karti izjasnio o svojoj nacionalnosti.

- On je tada napisao da je srpske nacionalnosti. U vojnoj knjižici takođe stoji da je po nacionalnost piše - Srbin. Kada je 1955. godine primenjen u Savez komunista Jugoslavije, svojeručno je ćirilicom popunio obrazac u kome piše da je rođen 10. 10. 1892. u Travniku, da je po nacionalnosti Srbin. Sve su to činjenice i i ne može niko da ih menja. Čovek ima pravo da se opredeli za neku naciju i nacionalnost i niko nema pravo da mu to spori. Ako govorimo o demokratiji, elementarno pravo čoveka je da bude to što hoće da bude.

Faksimil lista matične knjige u koju je upisan Ivo Andrić

A šta bi Ivo Andrić rekao da zna za ove rasprave?
- Ne znam šta bi rekao, ali sada ljudi govore da je on bio Jugosloven još od Prvog svetskog rata, ali u vreme posle Drugog svetskog rata kada su se i mnogi Srbi izjašnjavali kao Jugosloveni, on je počeo da se izjašnjava kao Srbin. Genijalni pisac se opredelio. Nemam objašnjenje jer nisam bio u prilici da ga pitam. Kad sam ga prvi put sreo, bio sam srećan što ga vidim, a u toj Jugoslaviji o ovakvim stvarima niko nije ni razmišljao.

Ali, elementarna stvar za zadužbinu je da poštujemo njegovu volju. Andrić je pred smrt ostavio oporuku da se formira zadužina i pošto nema naslednika ostavio joj je pravo da štampa sva njegova dela dokle god važi ta oporuka, odnosno do 70 godina posle njegove smrti.

Jedino na Balkanu Srbin ne možeš da budeš ako nisi pravoslavac, odnosno Hrvat ako nisi katolik.

- Ima toliko naših ljudi po svetu, koji ne pripadaju domaćoj književnosti. Recimo, Stiv Tešić je dobio Oskara za film. On je američki pisac, baš kao i Čarls Simić, rođeni Beograđanin. Oni pripadaju američkoj književnosti jer pišu na engleskom jeziku.

U Australiji Sreten Božić ili B. Vongar piše o Aboridžinima i nikome ne pada na pamet da kaže da je srpski pisac samo zato što je rođen kraj Topole.

I Vlada Urošević je makedonski pesnik jer u toj zemlji piše na makedonskom.

Međutim, ima i suprotnih primera. Tin Ujević je objavio dve knjige pesama u Beogradu na ekavici, ali nikom ne pada na pamet da ga smatra srpskim pesnikom. Morati poštovati ljude za šta su se sami opredelili.