Nedodirljive vođe: U fotelji do poslednjeg daha
Ne mislim da vladam 100 godina, prokomentarisao je ruski predsednik Vladimir Putin (65) pošto je overio i četvrti predsednički mandat. Neprikosnoveni ruski vođa koji se kao premijer ustoličio 1999. s novim šestogodišnjim mandatom ubeležiće četvrt veka vladavine.
S četvrtim mandatom i još četiri godine vlasti, nemačka kancelarka Angela Merkel (63) vladaće 16 godina. Doživotno bi mogao da bude na čelu Kine predsednik Si Đinping (64), pošto je Svekineski narodni kongres, izmenom ustavnog amandmana, omogućio neograničeni mandat šefa države. Turskom već 15 godina upravlja predsednik Redžep Tajip Erdogan (64).
Od 2003. do 2014. je bio premijer, pa šef države koji je, izmenom Ustava, obezbedio apsolutnu vlast do 2034, ili do svoje 80. godine. Prema novom ustavnom slovu, praktično postaje gospodar života i smrti jer će imenovati ministre, generale, ambasadore, sudije, tužioce sve do i direktora srednjih i visokih škola. Sam će moći da donosi dekret sa snagom zakona i da raspusti parlament.
Reč je o fenomenu već viđenom u istoriji, u vreme ekonomskih kriza, ukazuje za "Vesti", Jovan Komšić, profesor novosadskog Filozofskog fakulteta, objašnjavajući da krize u društveni sistemu uvode nove struje, potiskujući neke stare vrednosti. Tako su, kaže, na tržištu rada krize stvorile nesigurnost masa koje su oslonac potražile u jednom vođi.
- Umesto proletarijata smo dobili prekarijat, novu klasu povremeno i privremeno zaposlenih, s teškoćom opstanka. U riziku su čak i visokoobrazovani ljudi koji moraju četiri do pet poslova da menjaju da bi opstali, a u toj vulkanskoj erupciji traže stub sigurnosti. Nekada je to bio nacizam (fašizam), a danas populizam, vođe populiste koji se kunu da deluju u interesu najširih slojeva stanovništva i nasuprot otuđenih, korumpiranih tajkunskih i drugih elitista - objašnjava Komšić.
Pelcer zvani doživotni predsednik Josipa Broza Tita, koji je vladao do smrti 1980, najbolje se primio na azijskom kontinentu, ali on i na na prostoru bivše Jugoslavije ima naslednika, u liku Mila Đukanovića. Ovaj političar se sprema se za petogodišnji predsednički mandat u Crnoj Gori čime bi njegova vladavina započeta 1991. daleko premašila tri decenije.
Iza rekordera u Podgorici kotira se sa pune dve decenije u politici, predsednik Srpske Milorad Dodik. On je 1998. postao premijer, od 2001. do 2006. delovao kao opozicija i od tada je neprikosnoveni vladar Srpske, što je u Srbiji već šest godina Aleksandar Vučić koji je s petogodišnjim mandatom predsednika već obezbedio deceniju vladanja.
Na našim prostorima se, prema rečima Komšića, očekivana blagodet demokratije nije iskazala, pa ni neki napredak. Na Balkanu je, kako pojašnjava, uz ekonomske slabosti, neugašena vatra iz ratnih 90-ih i ona uz teorije zavere dovodi do narodne sabornosti na nacionalnoj osnovi.
- Narod koji je sve siromašniji, hoće jednostavnu formulu. Oni obično ne umeju da povežu uzroke i posledice i da izvuku zaključke. Ako se ratovalo očekujući pobedu, ne treba čuditi što se sada plače na razvalinama jer još je starogrčki istoričar Tukidid je govorio da rat stvori više pokvarenih ljudi nego što ih uništi - kaže ovaj sociolog politike.
Sa oca na sina
Da i komunizam može da ima dinastiju pokazala je porodica Kim Džong koja suvereno i doživotno vlada Severnom Korejom od 1948. i na vlasti je Kim Džong Un, kao treća generacija.
Osim njega, od oca su položaj nasledili Bašar al Asad, predsednik Sirije koji vlada od 2000. i smrti oca Fafiza, Faure Gnasingb, predsednik Republike Togo i Ilham Alijev, prvi čovek Azerbejdžana.
On pojašnjava i da Srbija nije imala pomoći evropskih fondova koliko su dobile države istočne Evrope, poput Poljske i Mađarske. Sada se situacija u tim zemljama menja u korist jakih vođa, a odupiru se još uvek Holandija i Francuska pokušavajući da očuvaju demokratske tekovine.
- Udar ekonomske krize čini demokratiju ranjivom, što je u tim istočnoevropskim državama dovelo do poluautokratizma onih koji ih vode - objašnjava Komšić.
Ako u se u delu Evrope bližem azijskom kontinentu javlja čvrsta ruka, u Aziji je ona gvozdena. Tako predsednici nekadašnjih sovjetskih republika, najviše vole da vladaju "do smrti". U Tadžikistanu je vrata doživotnog predsednikovanja Emomaliju Ramonu (65), koji vodi zemlju od 1992, otvorio parlament kada je 2016. izmenio Ustav. Nursultanu Nazarbajevu (77) predsedniku Kahzastana od 2001, još pre 11 godina su narodni predstavnici, omogućili doživotnu fotelju izglasavši ukidanje ograničenja trajanja mandata.
Titulu doživotnog imao je i Saparmurat Nijazov koji je vladao Turkmenistanom od 1991. do smrti 2006. i za to vreme ukinuo je operu i balet, promenio nazive meseci, zabranio bradu i brkove, ukinuo penzije... Dok je vladao, svaki treći Turkmen bio je u zatvoru, a svaki drugi bez posla. Nijazov je prevazišao je i severnokorejske lidere, kada je u javnost puštena informacija da je na izbore 1999. izašlo 100 posto birača i da je on dobio 100 posto glasova.
(Ne)mešanje SAD
Kubanski predsednik Fidel Kastro je vladao pune tri decenije, od 1976. do 2006, kad se sam povukao i prepustio tron bratu Raulu Kastru. SAD su Uga Čaveza koji je doživotno do 2009. godine vodio Venecuelu i Kastra nazivale diktatorima, ali ih nisu svrgavale kao što je činjeno sa nekim liderima arapskih zemalja. Predsednik Iraka Sadam Husein, koji je bio šef države od 1979, svrgnut je 2003, a ubijen 2006. Uz podršku Zapada sklonjen je i libijski predsednik Moamer El Gadafi. Njega su posle 42 godine vlasti likvidirali pobunjenici.
