Titov "Galeb" mira i razdora (2): Crne tačke crne Afrike
Prva Titova destinacija u Africi trebalo je da bude Gana, i tu je, već od prve informacije o bezbednosti, uočen problem. Ministarstvo unutrašnjih poslova Gane bilo je obrazovano po ugledu na britanski Houm Ofis, a na istaknutim poslovima su i radili britanski stručnjaci.
Međutim, u Gani je već bila prisutna sve jača težnja ka osamostaljenju i zameni britanskih stručnjaka Gancima.
Tako je krajem 1960, pred Titovu posetu, od 21 Britanca, rukovodilaca u ganskom MUP i policiji, 11 bilo na odsustvu, pred potpunim povlačenjem iz ganske službe, piše Miladin Adamović.
Zbog toga je Brozova obaveštajna služba bila poprilično podozriva, i pored toga što su Ganci zahvaljujući, pre svega engleskoj školi otkrili i pripremu atentata na predsednika Republike Kvama Nkrumaha 1958. godine.
Posle toga je ganska vlada usvojila Akt o prevenciji, čime je dobila moćno oružje i za borbu protiv opozicije. Na osnovu ovog akta, ganska policija je mogla da uhapsi i drži osumnjičene u zatvoru do pet godina, bez prava sudova da se u to mešaju.
Posebni spiskovi Udbe
Obaveštajnom centru u Beogradu dostavljene su informacije i o marokanskim snagama bezbednosti, koje su, inače, organizovali Francuzi. Snimljeni su i problemi u vezi s emigracijom van Maroka, s obzirom da je Maroko ukinuo ulazne vize za sve zapadne zemlje, uključujući Španiju i Francusku u kojoj je živelo dosta jugoslovenskih emigranata čija su se imena nalazila na posebnim spiskovima Udbe. Ni obezbeđenje kretanja zvanične kolone nije ulivalo sigurnost. Sprovodilo se motociklistima i proređenim kordonom policije i drugih jedinica duž puta. Po jedan stražar je bio na svakih 25 do 50 metara. Upozoreno je i na mogućnost prelaska jugoslovenskih emigranata iz Španije pošto su avionske veze brojne.
Poseta Togou što kraća
Pozivom na ovaj zakon u Gani je, pred Titovu posetu, bilo uhapšeno oko 140 ljudi, od narodnih poslanika do kriminalaca.
O problemima bezbednosti u Gani, kao i o snagama režima Kvame Nkrumaha, ''crnog diktatora, buržuja i robovlasnika'', kako su ga nazivali politički protivnici, iz Akre je pristiglo na desetine šifrovanih pisama i telegrama, koji su dostavljeni članovima već spomenutog sedmočlanog štaba, najodgovornijima za Brozovu ličnu, ali i državnu bezbednost.
Pošto je Tito trebalo da poseti i Togo, Liberiju, Gvineju, Mali, Maroko i Tunis, obaveštajnom centru u Beogradu dostavljene su i informacije o ovim zemljama. Tako je rečeno da, navodno, u togoanskim snagama bezbednosti rukovodeće položaje drže Francuzi.
U to vreme, Jugoslavija je oružjem pomagala alžirski oslobodilački pokret koji se borio protiv Francuza, pa je zbog toga Brozovim čuvarima nagovešteno da bi eventualna Titova poseta Togou trebalo da bude što kraća.
Za jugoslovenske bezbednjake bilo je veoma važno da znaju kako se u Africi obezbeđuju predsednici zemalja sa kojima će se Tito sastati jer je to, ujedno, značilo da će tako od eventualnih atentatora biti zaštićen i jugoslovenski predsednik. Dostavljene su i te informacije.
Ogorčeni Seku Ture
Pošto je otkrivena sabotaža na helikopteru, ogorčeni Seku Ture odbio je da iste večeri prisustvuje prijemu, organizovanom u njegovu čast. Tek sutradan je pristao da se sretne sa domaćinima i to na jedvite jade, pod uticajem Sejfule, predsednika Skupštine Gvineje. Uz ovu informaciju iz Gvineje, Koordinaciono odeljenje dostavilo je sedmočlanom štabu i obiman materijal u kome se, između ostalog, govori da se putovanje gostiju po unutrašnjosti Gvineje obavlja isključivo avionima.
I pored brojne zaštite automobila u kome bi se, osim predsednika Gvineje Ahmeda Seku Turea nalazio i Broz, jugoslovensko obezbeđenje nije bilo zadovoljno ''jer je akcenat bio na brojnosti policajaca, gardista i civilnih agenata, a ne na preduzimanju drugih mera, a poznato je da se u gvinejskoj bezbednosti nalazi izvestan broj čeških instruktora, neupućenih u neposredni rad operative''.
Češka škola obezbeđenja je bila daleko prihvatljivija za Brozove čuvare nego ''masovnost policajaca koja podseća na paradu''.
Ubrzo se ispostavilo da su Jugosloveni bili u pravu. Naime, prilikom posete gvinejskog predsednika Seku Turea državi Sijera Leone, na helikopteru u kome je bio gvinejski predsednik otkrivena je sabotaža u toku leta! Helikopter se odmah prinudno spustio. Sabotaža je izvršena u cevi za dovod ulja.
Sedmočlanom štabu jugoslovenske službe bezbednosti stigle su nove informacije iz Liberije i, kako je označeno, najvrelijih i najproblematičnijih područja Afrike, iz Maroka i Tunisa.
O podacima o policijskim snagama na terenu jugoslovenski obaveštajci nisu mogli odmah da dođu.
Ispovest dvostrukog agenta
Sedmočlanom štabu Titove bezbednosti, sa Aleksandrom Rankovićem na čelu, bila je dostavljena informacija o problemima bezbednosti i u Tunisu, koji je bio suviše blizu alžirskom ratu. Štab je zatražio opširnije biografije posebno o grupi ustaša u samostanu u Kartagini, blizu glavnog grada, Tunisa. Za njih se verovalo da su oni isti katolički sveštenici koje holivudski producent Boris Moros, inače, špijun i sovjetske obaveštajne službe i američkog Federalnog istražnog biroa, kao atentatore na Tita 1953. pominje u svojoj autobiografiji ''Mojih 10 godina u ulozi dvostrukog špijuna''.
Ministarstvo unutrašnjih poslova, kao i sistem kontrole i evidencije stranaca u Liberiji bio je organizovan prema američkim uzorima, ali su jugoslovenski obaveštajci naveli i da je ''da je ova zemlja centar krijumčarenja zlata i dijamanata na zapadnoafričkoj obali'' i da postoje uhodani krijumčarski kanali koji vode u Sjedinjene Američke Države i Holandiju.
Takođe, krijumčarski kanali iz cele zapadne Afrike, a naročito iz bivših francuskih teritorija i posebno Sijera Leone, vode u Liberiju, pa je policija na graničnim prelazima bila efikasnija nego u Gani. To je naročito obradovalo Titove čuvare.
Najcrnje tačke u crnoj Africi za Tita su bile Maroko, Alžir i Tunis, zemlje na severu kontinenta, ali i najbliže Evropi. One su pružale su utočište mnogim Brozovim protivnicima.
Najviše se strepelo od jugoslovenskih političkih emigranata u Španiji, koja je udaljena od Maroka za širinu Gibraltarskog moreuza, dakle, petnaestak kilometara.
Pitanje bezbednosti jugoslovenskog predsednika je u Maroku postavljeno u najoštrijoj formi i zbog prisustva stranih trupa i agentura, ''Francuza i drugih stranih elemenata'', nesređene državne uprave, ''alžirskog problema'' a, pre svega, mogućnosti delovanja potencijalnih terorista iz Španije, Francuske i Alžira, s obzirom na mnogostruke saobraćajne veze i slabu kontrolu, i zbog oko 60 jugoslovenskih emigranata, međusobno povezanih, koji održavaju veze s emigracijom i u Francuskoj i SAD.
