Titov "Galeb" mira i razdora (4): Luburić okružen "drugovima"
Najvažnije pitanje na Titovom Putu mira po Africi u proleće 1961. godine bilo je praćenje aktivnosti ustaške emigracije u Španiji, sa Vjekoslavom - Maksom Luburićem na čelu, bivšim zapovednikom ustaških logora, zato što je prelazak iz Španije u afričke zemlje bio jednostavan.
Mreža u Španiji
KO DSIP (Koordinaciono odeljenje Državnog sekretarijata za inostrane poslove) predložilo je članovima bezbednosnog štaba da se u Španiju pošalju saradnici koji mogu da prate šta rade sledbenici Ante Pavelića, poglavara NDH. Jugoslovenski obaveštajni centar je predložio da provereni obaveštajac iz Minhena, vođen pod šifrom "Vlaho", nađe način da se približi ustaškom vitezu Ibrahimu Pianiću, koga je Luburić u međuvremenu pozvao u posetu, i da zajedno sa njim "radi trgovačkog posla" otputuje u Španiju.
U izveštaju je stajalo: "Putovanje bismo podesili da (Vlaho) bude u Španiji oko 5. marta. Veza sa njim moguća jedino u Francuskoj i Nemačkoj. Zbog toga Vlaho bi hitne poruke slao pismima, napisanim tajnim mastilom, na određenu adresu u Parizu ili lično predao takođe u Parizu. Normalan kontakt sa rezidentom u Nemačkoj. Instruisao bi ga veznik koji bi išao na kontakt.
Troškovi puta u Španiji bili bi oko 300 dolara, a eventualni vanredni troškovi bi se kasnije obračunali." Početkom februara sa Luburićem je trebalo da se sretne Vlaho, saradnik koji stalno živi u inostranstvu, dok bi Marijan, nastanjen u Austriji, trebalo u martu da, kao, kontaktira određene ustaške emigrante u Španiji. Za "kontakt" s ustašama u Španiji bili su predviđeni i obaveštajci Vital i Kenic.
Kozmetičarka na zadatku
Obaveštajac "Ljubo" nalazio se na radu u Štutgartu. I on je bio orijentisan na Hrvatski oslobodilački pokret u ovom nemačkom gradu, gde je ustaška grupa protiv Tita, inače, bila najbrojnija. Pod pseudonimom Štefanija u Austriji se krila kozmetičarka koja je i ranije, još dok se Broz nije zaputio u Afriku, bila saradnik kriminalističke službe. Boravak u Beču doneo joj je neophodne preporuke da postane saradnik i KO, jer se povezala s ustašama iz projekta Velebit, o kojima je davala konkretne i tačne podatke. Pošto je bila i u vezi sa poznatom ustašicom Katarinom Pehtl, ona je, sa 50 dolara u džepu, upućena u Austriju da, ako uspe da obezbedi zaposlenje, ostane tamo i duže.
Kenic, saradnik KO koji stalno živi u inostranstvu je, s obzirom na njegove odlične veze sa Luburićem, i bio predviđen da se češće sa njim dopisuje, ne bi li ga Luburić obavestio o eventualnim akcijama. Pre svega, naravno, o atentatu za vreme Brozovog putovanja i poseta.
Konačno, radi praćenja aktivnosti ustaške emigracije u Španiji, u zemlji je na razgovor bio pozvan stalni predstavnik Astre u Madridu Đorđe Hajduk. I on je upućen da stvara kontakte s ustaškom emigracijom u Španiji, i to putem preduzeća.
Za hrvatsku, srpsku, makedonsku i slovenačku emigraciju, kao i za izbegličke logore u Italiji i Austriji, bili su zaduženi brojni i posebni saradnici DSUP i DSIP, pod raznim pseudonimima tipa Pisar, Makso, Smilja, Crni, Lisica... Ukoliko su informacije bile hitne, saradnici su se obraćali određenim službenicima KO u jugoslovenskim predstavništvima u inostranstvu. U ostalim slučajevima kontakti su se održavali pismeno, preko veznika ili kad su dolazili u zemlju.
Krtice i u logorima
Jugoslovenska obaveštajna služba saznala je da se u izbegličkim logorima u Italiji i Austriji često regrutuju tzv. neposredni izvršioci akcija emigracije, pa je zato smatrala da postojeću saradničku mrežu u logorima još više i intenzivnije iskoriste, a isto tako da u njih ubaci saradnike iz zemlje. Bilo je predviđeno i da se oko izbegličkih logora angažuju i saradnici stalno nastanjeni u Italiji, pod imenima Komeli, Tabornik, Ribič, Orel i Belini.
Saradnici koji su odlazili u inostranstvo ili tamo živeli, a Udba ih koristila za "obradu neprijateljske aktivnosti emigracije", bili su kontaktirani i instruisani o zadacima akcije.
Ko su bili ljudi koje KO navodi kao svoje saradnike? Bliže informacije o njima, ali bez otkrivanja svih generalija, date su svega petorici ljudi, zaduženim za Titovu bezbednost u afričkim zemljama, među kojima i ličnom ađutantu generalu Milanu Žeželju. Tako je, recimo, Pisar, označen kao proveren i pouzdan obaveštajac, imao u Francuskoj sina emigranta, člana ustaške emigrantske organizacije.
Pisar je bio suprotnih političkih opredeljenja, pa je tako, zarad čuvanja glave Josipu Brozu, praktično radio o glavi rođenom sinu. Makso je bio obaveštajac-intelektualac. Stari i provereni saradnik Udbe i KO DSIP. Pod vidom "naučnog usavršavanja" putovao je uglavnom u Pariz i Rim, i tamo kontaktirao emigrante, među kojima i teroristu Groma, dostavljača dobrih informacija u vezi sa bezbednošću jugoslovenskog predsednika.
Specijalista za mlade
Specijalista za kontakte sa mladim ekstremnim emigrantima bila je Smilja, intelektualka na specijalizaciji u Parizu, dok je Melita boravila u Minhenu šest meseci, učeći jezik. Istovremeno je, družeći se s emigrantima iz Hrvatske narodne odbrane i Hrvatske seljačke stranke, slala poverljive informacije. Ona je, u stvari, nastavila porodičnu tradiciju, jer su joj i otac i majka bili saradnici jugoslovenske obaveštajne službe. Saradnik Milan je imao stalni boravak u Memingenu kod Minhena i kao trgovački putnik putovao je po Zapadnoj Nemačkoj. Tako je stekao brojne kontakte sa hrvatskom emigracijom, a po potrebi je dolazio u Jugoslaviju i lično dostavljao informacije.
