Titov "Galeb" mira i razdora (3): Emigracija vreba iz Evrope
Beogradski informacioni centar posebno je bio zainteresovan za mogućnosti efikasnog obezbeđenja aerodroma i Brozove rezidencije u Tunisu, kao i gde bi ona bila, u centru istoimenog glavnog grada ove države na severu Afrike, ili negde dalje. Agenti su ubrzo poslali odgovore i na ova pitanja.
U vezi sa bezbednošću u luci, koja se nalazi u samom gradu, jugoslovenski obaveštajci su predložili da se iskrcavanje Tita i njegove svite sa "Galeba" izbegne tako što će sa broda sići u La Galeti, od Tunisa udaljene desetak kilometara, jer je bilo lakše kontrolisati prilaz. Međutim, poseban problem je poseta sukovima, orijentalnom delu grada, kojeg po tradiciji posećuju svi gosti. Ovaj deo grada odlikuju uske ulice u kojima automobili ne mogu da cirkulišu, a obezbeđenje je tamo jedino moguće živim zidom.
Posle ove informacije nametalo se pitanje - šta posle svega predlažu agenti jugoslovenske obaveštajne službe u Tunisu, u čijem je izveštaju stajalo sledeće: "Posebnu pažnju bi trebalo obratiti na našu emigraciju u Francuskoj i Španiji. Za rešenje ovih pitanja, ukoliko dođe do posete (maršala Tita), obezbedićemo usku saradnju sa Tunišanima. Pitanje bezbednosti u luci u Tunisu može se rešiti iskrcavanjem u La Galeti, a poseta arapskom delu grada se može izbeći. Trebalo bi, međutim, preispitati pitanje posete uopšte, ukoliko bi na alžirsko-tuniškoj granici došlo do obimnijih vojnih operacija, gde bi učestvovali stranci".
Reisov sekretar
Ovoga puta bilo je predviđeno da se radi instrukcija saradničkoj mreži, u zemlje posete pošalje svega jedan saradnik jugoslovenskog obaveštajnog centra, znan pod pseudonimom "Lasta". Bio je to, glavom i bradom, sekretar islamskog poglavara, reis-ul-uleme iz Sarajeva, provereni učesnik u sličnoj akciji "Robin", pred Titov put u Aziju i Afriku 1958/59 godine. Putovanje "Laste" organizovalo bi se na liniji verskih kontakata s odgovarajućim funkcionerima Tunisa i Maroka. Troškovi bi iznosili oko 300 dolara i 100.000 dinara, naglašava se u izveštaju Titovim čuvarima. Koordinaciono odeljenje DSIP je predviđalo da pošalje u Tunis, kao službenika Jugolinije, Acu Bogdanovića, inače oficira Centra 13, navodno, radi ispitivanja tržišta. I on je bio angažovan i u akciji "Robin". I rezident Centra 13 Ljubodrag Buj, pomoćnik direktora Jadrolinije, trebalo je, takođe 15. januara, kao predstavnik svog preduzeća, da otputuje u Dakar, glavni grad Senegala na zapadu Afrike, koji je bio posebno interesantan, jer je stecište puteva međunarodne pomorske trgovine, a pritom uopšte nije bio obaveštajno pokriven.
Prva runda prikupljanja potrebnih informacija bila je završena, pa je priprema putovanja mogla da počne. Početkom 1961. godine, kada je Broz definitivno odlučio da putuje u Afriku, na scenu su stupile specijalne ekipe za bezbednost i organizaciju posete Josipa Broza zemljama Zapadne Afrike, sastavljene od službenika državnih sekretarijata unutrašnjih i inostranih poslova FNRJ.
Svi oni su poznavali što engleski, što francuski jezik. Bila je to takođe sedmočlana grupa, po uzoru na glavni štab, koji im je pridodao Branka Rubinjonija, savetnika u DSIP i Maura Henčića - sekretara u Kabinetu Predsednika Republike. Plan je bio da ekipa poleti sa Batajničkog aerodroma avionom iz specijalne eskadrile Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva i da u Akru, u Gani stigne 7. februara 1961, te da stupe u kontakt sa tamošnjim vlastima i da obave određene poslove oko bezbednosti i u Lomeu, glavnom gradu, zadržavajući se do 14. februara, kada je iz luke u Splitu isplovio "Galeb" za Afriku. Posle dolaska u Akru, slični poslovi su predviđeni i za Monroviju, glavni grad Liberije, kao i za Konakru, prestonicu Gvineje.
Čuvari i za Jovanku
U vreme posete severnoj Africi bilo je predviđeno da specijalna ekipa, uz pomoć gardijskih oficira sa "Galeba" i ostalih Brozovih čuvara pokriva obezbeđenje i dežurstvo u rezidenciji, pratnju i koordinaciju sa lokalnim organima bezbednosti, sačekivanja na objektima koji se posećuju. Takođe i da se za potrebe Jovanke Broz dodeli po jedan član te ekipe.
Posle toga, ekipa bi se, 25. ili 26. februara, vratila u Ganu kako bi, dva do tri dana pre početka posete predsednika Tita, proverila predviđene organizacije i dogovorila poslednje detalje.
Pre nego što je specijalna sedmočlana ekipa zadužena za Titovu bezbednost na severu Afrike poletela sa Batajničkog aerodroma, Državni sekretarijat za inostrane poslove, odnosno Koordinaciono odeljenje (KO), uputilo je Titovom ađutantu Milanu Žeželju i Izveštaj o do sada preduzetim merama u vezi s akcijom "Robert". Akcija "Robert" bila je jedna od najvažnijih karika u prikupljanju obaveštajnog materijala ne samo o jugoslovenskoj emigraciji u zemljama posete, već i o "jugovićima" koji tamo borave, kao i o onima koji će u toku posete putovati. Otvaranje i čitanje tuđih pisama, kao i instruisanje saradničke mreže u zemlji i inostranstvu, bila je jedna od najvažnijih mera "Roberta".
Opasnost u Maroku
Obaveštajnom centru u Beogradu dostavljene su informacije i o marokanskim snagama bezbednosti, koje su, inače, organizovali Francuzi. Snimljeni su i problemi u vezi s emigracijom van Maroka, s obzirom da je Maroko ukinuo ulazne vize za sve zapadne zemlje, uključujući Španiju i Francusku u kojoj je živelo dosta jugoslovenskih emigranata čija su se imena nalazila na posebnim spiskovima Udbe. Ni obezbeđenje kretanja zvanične kolone nije ulivalo sigurnost. Sprovodilo se motociklistima i proređenim kordonom policije i drugih jedinica duž puta. Po jedan stražar je bio na svakih 25 do 50 metara. Upozoreno je i na mogućnost prelaska jugoslovenskih emigranata iz Španije pošto su avionske veze brojne.
U Maroku je 1961. boravilo desetak jugoslovenskih emigranata: jedan taksista, dva inženjera, a pred Titovu posetu pojavio se i neki bivši fotograf iz Titograda kojem je ''nedavno zaplenjena radnja", a pristigao je iz Francuske. U samostanu u Kartagini, blizu glavnog grada Tunisa, živelo je i petoro ustaških sveštenika. Takođe, u katoličkoj školi Pere u Marsi takođe blizu Tunisa radio je profesor slovačkog porekla Domingo Stefan, koji je u emigraciji još od 1929. godine. Tada su se u Tunisu nalazili i bivši legionari Franjo Bakunjić i Ljubiša Jovanović. Prvi je radio kao posluga kod Alžiraca, a drugi se nalazio u tuniskom pritvoru. U Tunisu su živele i dve Jugoslovenke, udate za Tunišane.
