Hoće li Evropska unija prvi put u istoriji upotrebiti "nuklearnu opciju"?
Uspon populističkih vlada u centralnoj i istočnoj Evropi naterale su zvaničnike EU da zaprete aktiviranjem Člana 7 Lisabonskog sporazuma.
Ova "politička atomska bomba", kako je postupak nazvala bivša komesarka za pravosude Vivijan Reding, može na kraju da dovede do oduzimanja prava glasa optuženoj državi u svim institucijama EU.
Aktivaciju ovog člana, koji je do sada bio samo slovo na papiru, mogla bi da uzrokuje Poljska, tačnije njena autoritarna vlada sa kontroverznim predlozima izmene Zakona o Vrhovnom sudu i Zakona o državnom sudskom veću, po kojima bi parlament (u kojem apsolutnu većinu ima vladajuća Partija prava i pravde - PiS) i ministar pravosuđa (takođe iz redova PiS) imali glavnu ulogu u imenovanju sudija, i na taj načn praktično stekli kontrolu nad ovim institucijama.
Kako se ne bi odmah potezalo najteže oružje, već godinu i po dana vodi se "politička predigra", odnosno pregovori i upozoravanje Poljske na moguće posledice.
Godinu i po dana, jer je još krajem 2015. Poljska donela kontroverznu reformu Ustavnog suda, ograničivši njegove ingerencije i promenivši njegov sastav, što je bio jasan znak za alarm u EU.
Šta je Član 7?
Član 7 uspostavljen je pre 17 godina kao oruđe kojim EU može da kazni sve države članice koje krše ljudska prava. Države članice EU moraju da ispune sve uslove demokratske vladavine i pravila o poštovanju ljudskih prava kako bi se uopšte i pridružile Uniji, a Član 7 je neka vrsta osiguranja da se zemlje sa diskutabilnom prošlošću ne vrate starim, lošim navikama.
EU do sada nikada nije koristila Član 7, a sveopšta percepcija da se radi o ekstremnoj meri doprinela je da Član 7 dobije bombastični nadimak “nuklearna opcija”.
Zašto je neophodan?
Član 7 uveden je u vreme kada se EU širila na istok, kako bi se članice, postojeće i buduće, jasno upozorile šta ih čeka u slučaju da prekrše osnove postulate Evropske unije.
Krajem devedesetih godina, pojedine države članice upozoravale su da je kršenje ljudskih prava “vrlo verovatno u zemljama čija je bliska prošlost usko povezana sa autoritarnim režimima”.
Jednostavnim jezikom rečeno, tadašnje članice EU strahovale su da zemlje kandidati imaju stare navike koje teško umiru. Tako se u Amsterdamskom sporazumu, koji je stupio na snagu 1999. godine, pojavila prva verzija Člana 7.
Taj zakon pretio je sankcijama svakoj zemlji koja prekrši fundamentalne vrednosti EU, definisane kao “sloboda, demokratija, poštovanje ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i vladavina zakona”.
Poljska izaziva
Poljska je pored Mađarske (zbog odnosa prema migrantima) za sada možda i jedina članica EU kojoj prete sankcije obuhvaćene Članom 7. Međutim, primena ovog člana neće ići tako lako.
Zašto? Evropska komisija je 2014. godine postavila dodatne barijere na putu ka primeni ovog kaznenog postupka, i to usvajanjem tzv. “mehanizma u tri koraka” koji služi za prepoznavanje “sistematskih pretnji po vladavinu zakona u zemljama članicama”. Ovaj mehanizam dobio je naziv Član 7.1, a mora da bude ispunjen pre nego što na sto dođe diskusija o primeni Člana 7.
Evropska komisija je ovaj mehanizam aktivirala januara prošle godine, nakon što je Poljska sprovela kontroverznu reformu Ustavnog suda, što je EU ocenila kao “zaokret ka autoritarizmu”.
Po pravilima mehanizma, Evropska komisija treba da “proceni situaciju”, zatim “napravi preporuku za dalju akciju nakon konsultacija za dotičnom državom”, i na kraju “nadgleda da li se postignuti dogovor poštuje”.
Ko donosi konačnu odluku?
“Dojče vele” konstatuje da Evropska komisija nema mogućnosti uvođenja sankcija protiv država-članica, već to može samo Evropski savet, dakle telo u kojem su predstavljene vlade svih 28 članica.
Savet EU može, prema Članu 7 Lisabonskog ugovora, četvoropetinskom većinom da utvrdi da u Poljskoj postoji "jasna opasnost od teškog kršenja" zajedničkih vrednosti. Poljska bi dobila preporuku kako da taj nedostatak ukloni.
Ako se to ne dogodi, Savet EU može da utvrdi da postoji "teško kršenje pravila". To mora da se utvrdi jednoglasno, a ukoliko u Evropskom parlamentu dobije podršku, optuženoj članici oduzima se pravo glasa u Evropskom parlamentu i Evropskom savetu.
Teško je, međutim, poverovati da bi svih ostalih 27 članica, uključujući i Veliku Britaniju (koja je i dalje članica) donelo takvu odluku protiv poljske vlade, konstatuje “Dojče vele” i dodaje da se Evropska komisija, u stvari, trudi da ne izazove još više kriza u EU.
Kako je jedan političar promenio način razmišljanja EU?
Jorg Hajder, pokojni lider desničarske Slobodarske partije (FPO), proširenje EU video je kao “objavu rata” narodu Austrije. Nakon te njegove bombastične izjave krajem devedesetih, sama Austrija se našla u problemu.
Hajder je za EU predstavljao veliku brigu, i to ne samo zbog svojih antimigrantskih stavova. Naime, kada je FPO ušao u vladajuću koaliciju u Austriji 2000. godine, bila je to prva desničarska partija na vlasti u jednoj zemlji EU u istoriji.
Lideri EU su zbog toga preventivno uveli “diplomatske sankcije” protiv Austrije u februaru 2000. Te sankcije nisu bile Član 7, iako su ih neki tada pogrešno protumačili na taj način. Jer, nije bilo dokaza da je Austrija na bilo koji način prekršila fundamentalna prava svojih građana.
Taj potez ispostavio se kao velika greška EU. Desnica je bila u usponu širom Evrope, a Unija je mislila da će sankcijama protiv Hajdera poslati jasnu poruku da je takva ideologija neprihvatljiva. Međutim, sankcije su se vratile poput bumeranga.
Mnogi Austrijanci bili su besni na EU, a Hajderova popularnost i anti-EU osećanja rasli su ruku uz ruku.
Posle samo četiri meseca, već u junu 2000, EU je shvatila grešku. Formirana je komisija čiji je zadatak bio da izveštava o napretku Austrije i na osnovu toga proceni postoji li neophodnost za povećanjem ili ukidanjem sankcija. Već u septembru, sankcije su ukinute.
Potonji efekti “afere Hajder” mogu se ogledati u Sporazumu iz Nice, potpisanog u februaru 2001, kao i u Lisabonskom sporazumu iz 2009, uz kasniji dodatak opcije “preventivnog mehanizma”, poznatijeg kao Član 7.1.
Nuklearna opcija?
Velika većina evropskih lidera spremna je da se opkladi da Član 7, koliko god opasno zvučao, nikada neće biti primenjen, smatra “Politiko”, pozivajući se na procene političkih analitičara iz svih delova Evrope koji smatraju da su komplikacije koje može izazvati ukidanje prava glasa jednoj državi članici jednostavno, prevelike.
- Politika nije egzaktna nauka. Možemo diskutovati o tome treba li upotrebiti Član 7, a isto tako možemo da zastupamo tezu da bi njegova primena bila kontraproduktivna, te da bi označila početak raspada EU - navodi za “Politiko” Marko Inćerti, viši saradnik u Centru za Evropske političke studije.
Upravo zbog toga je Član 7.1 daleko prihvatljivija opcija za većinu EU članica. Čak i ako ne uspe, šalje jasnu političku poruku.
