Ošamućena Evropa kao otkačeni top i uvređena mlada
EU nije u stanju ikoga da uslovljava jer juri sopstveni rep, svesna je poruke koju joj je dao "bregzit" - ma koliko Englezi ništa nisu uradili zarad EU, već isključivo sebe radi - ali nema rešenje. I onda improvizuje, a to ozbiljnima ne priliči. Izgubiće.
Engleska ne gubi. To što ih je sa Evropskog prvenstva u fudbalu izbacio Island, ne menja početnu političku konstataciju. U politici su gotovo iz svake situacije izvukli maksimum. Pripišimo to snazi, strategiji, pameti, većoj spremnosti na rizik od drugih, ali je krajnji rezultat uvek dobar po njih. Za 43 godine članstva u Evropskoj uniji Engleska je uvek bila povlašćenija od drugih članica.
Evropska unija je pak od Evropske ekonomske zajednice prerasla u konfederaciju država koje vežu zajednički interesi. Na putu od konfederacije ka (možda) nekom većem i čvršćem sistemu, Evropska unija se pretvorila u propis. S jedne strane je to dobro, ali kad dođe do preregulacije, onda je to jednako loše kao bilo koji srpski šalter. Birokratiju niko ne voli. A EU je postala jedna vrsta sinonima za birokratiju. Dobro je što sve može da se završi na jednom mestu - kao što političari u Srbiji decenijama "prete" da će napraviti, ali im se nešto ne da - ali je loše kad je previše toga što je regulisano.
I onda to jednom - pukne
Kad se interesi ovako opisanih Engleske i Evropske unije sudare, do sada je pobeđivala Engleska, kako pomenusmo. Međutim, posle referenduma kojeg se "odrekao" i onaj koji ga je raspisao, stvari više nisu iste.
Evropski parlament odmah je pozvao Evropsku uniju da aktivira Član 50 Lisabonskog ugovora za zahtev za izlazak Velike Britanije iz EU. Predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker upitao je tokom rasprave u u ovom telu Najdžela Faraža - zašto je tu.
- Moramo da poštujemo britansku demokratiju i to kako se ona izjasnila - rekao je Junker nakon čega su mu britanski poslanici aplaudirali. - Ovo je poslednji put da ovde aplaudirate… I malo sam iznenađen što ste ovde. Borite se za izlazak. Britanci su glasali za izlazak. Zašto ste vi ovde? - rekao je tom prilikom Junker.
Međutim, ni lider britanske evroskeptične stranke nije ostao nem, već je konstatovao: "Zar to nije smešno? Kad sam došao u ovaj parlament pre 17 godina i rekao da želim da budem na čelu kampanje za izlazak Britanije iz EU, svi ste mi se smejali, ali se sad niko od vas ne smeje".
I visoka predstavnica EU Federika Mogerini istakla da britanske vlasti moraju uvažiti na referendumu izraženu volju većine britanskih građana i to "pretvoriti u stvarnost" bez oklevanja jer "nikakvog razdoblja neizvesnosti ne sme biti… nema napola članica EU…". Jedino je nešto blaži stav imala nemačka kancelarka Angela Merkel saopštivši da se britanskim vlastima mora dati vremena da pokrenu postupak izlaska.
Inače, Član 50 Lisabonskog dogovora o EU glasi da svaka država-članica EU može da donese odluku o izlasku iz Unije. Da bi se započeo taj postupak, država mora formalno da obavesti Brisel o takvoj nameri, posle čega sledi proces pregovora o postupku izlaska, uzimajući u obzir osnove njenih budućih odnosa sa Unijom. To kaže propis.
S druge strane, premijer Engleske Dejvid Kameron rekao je u prvom obraćanju parlamentu posle "bregzita" da London "za sada" neće formalno tražiti istupanje iz Evropske unije, što znači da neće "aktivirati" Član 50 Lisabonskog sporazuma. Međutim, Kameron je istovremeno rekao da parlament ne bi trebalo da blokira želju naroda da izađe iz EU.
Evropska unija nije isto što i brak
Čemu ponašanje Brisela kao neke vrste uvređene mlade ili ostavljenog đuvegije? Zašto nadnacionalna konfederacija država pokazuje simptome frustriranog supružnika? Savez članica Evropske unije nije baš u potpunosti kao brak, već je to savez iz čistog interesa. A interes je imala i EU, a ne samo Engleska.
Da li je Evropskoj uniji sad stvarno u interesu da Engleska ode? Zašto ne pokušavaju da je zaustave? Pa nije to, opet ponavljamo, brak, pa da neko tu nekoga mora da moli i da zbog sujete to ne (u)radi.
Očito da onima koji stvarno odlučuju u EU, a to nisu sve članice, nikako ne odgovara još neki novi izlazak iz EU, da znaju da nešto moraju da učine kako bi Engleska samo bila primer, ali nikako i pravilo.
Može se tumačiti i da tim teranjem Engleske da što brže izađe žele da izazovu kontraefekat - da sad njih Engleska moli da ostane, ali to ozbiljni ljudi ne rade ni da spasu brak, a ne da se to očekuje od ozbiljnih država ili konfederacije država.
Biće, dakle, da Evropska unija savršeno svesna da juri sopstveni rep, da je previše opterećena sa previše problema, da je demokratija u deficitu, da je prerasla svoju strukturu i da ta struktura puca kao kolena kod čoveka koji se naglo ugoji. I tako svesna već dugo zna da nešto mora da učini, a nikako to ne čini. I onda ju je "bregzit" otreznio.
Međutim, kao i posle svakog mamurluka ili posle svakog buđenja, svest je pomućena, pa su i potezi ravni incidentima. Namerno kažemo incidentima jer se nikako u svemu ovome ne vidi jasna strategija, sistem i pravila. I trebalo bi da se vide.
Evropska unija je bila toliko samozadovoljna da čak nije do kraja propisala ni šta stvarno znači Član 50. Lisabonskog ugovora. Nema tu mnogo konkretnog, pa ukoliko do dogovora prilikom izlaska neke članice ne dođe - članstvo automatski prestaje dve godine nakon obaveštenja.
Engleska možda nikad ne pokrene svoj izlazak iz Evropske unije. A ako ga i pokrene, pređašnje iskustvo uči da će najverovatnije izvući maksimalnu korist iz svega. EU je i toga svesna. Ali je nemoćna. Poručuju Englezima da osim slobodnog kretanja robe, usluga i kapitala, mora biti i slobodnog kretanje građana. Referendum je, između ostalog, upravo rekao suprotno.
Zato nervoza u EU. Ova organizacija nije u stanju nikoga da uslovljava, svesna je poruke koju joj je dao "brezgit" - ma koliko Englezi ništa nisu uradili zarad EU, već isključivo sebe radi - ali nema rešenje. Pritom ne želi da gubi. Ali će izgubiti. Otkačeni top na palubi broda porazbija brod.