Tragična priča o geniju koji je radio za Sadama
Kanadsko-američki inženjer i inovator Džerald Bul imao je tu nesreću da je svoje životno delo vezao uz vojni program Sadama Huseina, tačnije uz projekat supertopa, pa je to na kraju platio i životom. Ubijen je u atentatu, na vratima svog stana u Briselu, pre tačno 26 godina, 22. marta 1990.
Top cevi duge 156 metara, kalibra 1000 mm, Bul je izvorno zamislio kao način jeftinog lansiranja satelita u svemir, po ceni od samo 1727 dolara po kilogramu tereta, što je neuporedivo jeftinije od današnjeg NASA cenovnika od čak 22.000 dolara po kilogramu.
Okrenuo se Sadamu, jer su ga na Zapadu ignorisali
Bilo je to Bulovo životno delo. Jedini problem je bio u tome što na zapadu niko nije bio spreman da ga finansira. Bul je zato osamdesetih godina prošlog veka pristao na ponudu iračkih vlasti da oni finansiraju njegov satelitski program s apsolutno najvećim topom svih vremena, ako on njima zauzvrat razvije neviđeno masivni artiljerijski sistem.
Bul je još šezdesetih počeo da razvija svoju tehnologiju supertopova za potrebe kanadskih i američkih vlasti koje su te topove koristile za ispitivanje nadzvučnih brzina letelica. Ideja o tome da bi se topovi mogli koristiti i za lansiranje satelita u orbitu Bulu i saradnicima je, po svoj prilici, pala na pamet 1961. kad su razvili sastav HARP (High Altitude Research Project) u sklopu kog su napravili top cevi duge 39,6 metara, koji je mogao da ispaljuje projektile na visini od 180 kilometara i s početnom brzinom od 2,3 kilometra u sekundi.
Kanađani i Amerikanci koristili su projekat za ispaljivanje meteoroloških sondi na podorbitalne visine. Iz toga bi se ubrzo verovatno razvio i svemirski projekat da se SAD nisu “zaglavile” u Vijetnamskom ratu koji je sa svojim troškovima proždrao sve ostalo.
Bulova ideja bila je da top zameni rakete koje su već i za dosezanje Zemljine orbite morale koristiti dva stepena sagorevanja. Tvrdnje o tome da bi oprema satelita bila osetljiva na velika ubrzanja unutar cevi topa, danas padaju u vodu jer vidimo da mnogi navođeni projektili u sebi nose mnoštvo vrlo složene elektronike: GPS, lasersku i optičku navigaciju, kompjutere, i sve to funkcioniše bez najmanjeg problema.
Kako na zapadu sedamdesetih za njegove ideje više nije bilo interesa, Bul je posao počeo da traži na drugom mestu. Počeo je da se bavi stvarima koje su na njegovo ime bacile ozbiljnu ljagu. U Kanadi je osnovao kompaniju Space Research Corporation of Quebec i ubrzo počeo da prodaje oružje Južnoafričkoj Republici.
Amerikanci su ga uhapsili 1976. zato što je kršio UN embargo prema Južnoafričkoj Republici i to ga je koštalo pola godine zatvora. Nakon izlaska iz zatvora nastavio je po starom, pa je u sledećoj prilici kad su ga uhvatili,dobio kaznu od 55.000 dolara.
Niko ne zna ko ga je ubio
Ubrzo se preselio u Brisel, da bi 1981. za njegove projekte naišao interes iračke vlade koja je bila na samom početku rata s Iranom, a zanimljivo im je bilo i to što bi takvom artiljerijom Iračani mogli dobaciti i do svakog dela Izraela. Posebno oduševljen Bulovim razvijenim planovima o supertopu bio je tadašnji 44-godišnji Sadam Husein, koji je 1979. postao irački predsednik. Husein je Bula veoma cenio.
1988. Irak je Bulu odobrio 25 miliona dolara za pravljenje dva supertopa za svemirske namene. Irak je naime planirao da lansira takve projektile u orbitu u pokušaju da njima onesposobe špijunske satelite u orbiti iznad Iraka. Tako je jedan prototip topa imao kalibar od "samo" 350 mm.
Pročitajte još:
* Prodaju oružje i pregovaraju o miru
* "Bilo bi nam mnogo bolje sa Gadafijem i Sadamom"
* Ukrajinci kukaju: Ne šalju nam oružje da ne bi nervirali Rusiju
Veliki topovi trebalo je da budu teški čak 1510 tona i oslonjeni na neku od planina kako bi se postigao željeni nagib od 45 stepeni. Trebalo je da ispaljuju rakete teške dve tone koje bi nosile satelite od po 200 kg.
Naravno da je Bul imao sopstveno mišljenje o ratnoj primeni njegovih topova. No, savest je smirivao time što je, u stvari vrlo utemeljeno, tvrdio da bi ionako bila reč o vrlo nepraktičnom oružju.
Mogli su ga usmeriti samo u jednom smeru, mogli su iz njega ispaljivati vrlo sporo, na primer jedan projektil dnevno, a i trzajni udar u tlo bio bi snage čak 27.000 tona, što je ekvivalento nuklernoj eksploziji, pa bi se ispaljivanje osetilo bitno pre pada samog projektila.
Uostalom, samdesetih je Irak bio saveznik zapadnih sila, posebno SAD. A i topovi bi, imajući sve ono na umu, bili izloženi udarima bombardera ili projektila. Međutim, na kraju se ispostavilo da među Bulovim kritičarima ima i ozbiljnih tipova kojima ništa od toga nije bilo bitno. Od Nove godine 1990. stan u Briselu mu je nekoliko puta bio provaljen.
Da bi ga 22. marta konačno posetio i ubica koji ga je na vratima upucao iz pištolja s prigušivačem, s tri metka u leđa i dva u glavu. Prvi na listi osumnjičenih bili su agenti Mosada, ali se vrlo ozbiljno govorilo i o interesima da ga ubiju iz SAD, Velike Britanije, Južnoafričke Republike, čak i samog Iraka.
Dve nedelje nakon što je ubijen, britanska carina zaustavila je pošiljku komponenti za top koja je trebalo da brodom krene iz luke Tisport za Irak. A ubrzo nakon toga Sadam Husein napao je Kuvajt i to je bio uvod u Zalivski rat.
