Boriću se do kraja za otetu decu
Sve se odigralo kao u filmu. Bio sam stavljen pred svršeni čin. Socijalna služba u Lincu odvela je moje troje dece u dom za nezbrinute mališane, priča Nikola Stanković. Naš zemljak, poreklom s Kosova i Metohije, od 2010. sam brine o Nataliji (11), Davidu (9) i Dejanu (7) jer je dobio starateljstvo nad njima. Bivša supruga, koja se preudala, nije viđala decu od prošle godine, iako su pre toga vikendom odlazila kod nje. Stankovići stanuju samo dve ulice od škole "Mocart", koju pohađaju njegova deca.
Nikola u suzama priča kako su njegova kćerka i sinovi bez ikakve najave dom, udaljen sat vožnje od Linca u pravcu Salcburga:
Pročitajte još:
* Šapčani za primer: Osam parova usvojilo napuštenu decu
- Sve se odigralo kao u filmu. Prihvatio sam poziv socijalnog radnika da dođem na razgovor u školu. Uz socijalnog radnika, koji je dobro upoznat a mojom situacijom, na moje iznenađenje bili su i direktor škole i prevodilac, a kasnije nam se pridružila i njihova koleginica, školski pedagog. Već tada sam osetio da se nešto čudno dešava. Očekivao sam formalan razgovor jer sam bezbroj puta proteklih godina bio sa decom u socijalnoj službi i oni dobro znaju koliko i kako se brinem o Nataliji, Davidu i Dejanu - priča Stanković.
Bio je, kaže, iznenađen kada je čuo objašnjenje.
- Rekli su mi da im je navodno moja ćerka Natalija kazala da je tučem, pa da je to jedan od razloga da decu odvedu u socijalnu ustanovu kako bi ih dodatno ispitali. Bilo je očigledno da je u pitanju provokacija i izmišljotina. Na moje pitanje kako to nisu ranije uradili, ako je tačno da je moja ćerka izjavila, nisu imali odgovora. Stalno su ponavljali da bi trebalo dozvoliti mojoj bivšoj ženi da ih viđa. Po ko zna koji put sam im ponovio da deca jednostavno ne žele da je viđaju. Posle boravka sa njom vraćali su se sa navikama, koje su najblaže rečeno bile čudno. Otkad su prestali da je posećuju, sve je krenulo nabolje - kaže Nikola.
Posle više od dva sata mučnog razgovora, Stankovića su odveli u učionicu četvrtog razreda, koji pohađa Natalija.
- Sve troje dece bili su u toj učionici. U hodniku su bila i četiri policajca. Kada sam socijalnog radnika pitao zašto će policajci tu, nije imao odgovor. Rekao sam im da bi trebalo da pozovem organe reda jer je u pitanju klasična otmica. Kazao sam im da će ih odvesti u socijalnu ustanovu van Linca. Počeli su da vrište i plaču. Jedva su ih odvojili od mene. Svi su gledali, počev od direktora, vaspitača, nastavnika... I policajcima je čak bilo neprijatno. Najviše me zabolelo što je izgledalo kao da treba da uhapse nekog kriminalca i nasilnika. Očekivali su moju burnu reakciju. Nijednog trenutka nisam dozvolio da me savladaju emocije i da napravim neki potez koji bi naškodio mojoj deci i meni. Boriću se za njih do poslednjeg daha - kaže Nikola i ističe da mu nije rečeno koliko će njegova deca biti u domu.
Zabranjen razgovor
U kasnim večernjim satima, posle više poziva, Nikola je uspostavio vezu za nadležnom osobom, u ustanovi gde se nalaze njegova deca:
- Bila je ljubazna, ali mi nije dozvolila da sa njima razgovaram. Rekla mi je da su dobro, što je suludo jer mogu zamisliti kako se osećaju. Ovo će na njih ostaviti nesagledive posledice - zabrinut je naš zemljak.
Ovo je neuobičajena praksa za ovakve slučajeve u Austriji jer Nikola nije pozvan u nadležnu socijalnu ustanovu. Neobično je da sledeće nedelje đaci u Gornjoj Austriji imaju zimski raspust. Deca su iz škole odvedena oko 13 sati, a njihov otac nije imao vremena ni da im donese odeću i obuću. Trebalo je da u popodnevnim satima, što je bila uobičajena praksa, ode po njih u školu i odvede ih kući.
