Rusija i Turska na korak od rata?
Eskalacija napetosti u rusko-turskim odnosima se nastavlja. Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan je političar koji u teškoj situaciji voli da zaoštrava odnose i svaki put je to zaoštravanje sve veće. On često dejstvuje samostalno, tj. ne osvrće se na saveznike iz NATO-a, smatrajući da mu blokovska solidarnost garantuje bezuslovnu podršku.
Šta ako obore još jedan ruski avion?
Erdoganova samostalnost je u poslednje vreme počela da ljuti čak i Amerikance. Pa ipak, u poslednjem incidentu sa ruskim avionom NATO je izrazio solidarnost sa turskim stavom. Doduše, pozvao je obe strane da ispolje uzdržanost.
Šta će se desiti ako ne ispolje uzdržanost? Mogu li Turci ponovo da obore ruski avion, pa makar i samo radi provokacije?
To će sada biti teže nego u novembru prošle godine, kada je oboren bombarder Su-24. Oko ruske vojne baze u Latakiji već stoje sistemi PVO S-400. Samim tim je za tursku avijaciju uvedena takozvana "zona zabrane leta" na severu Sirije, jer svaki avion koji bez poziva i najave uđe u tu zonu može biti oboren.
Turski interesi u Siriji
Situacija je dodatno otežana time što su turske jedinice, po svemu sudeći, odlučile da aktivnije učestvuju u sirijskom konfliktu putem operacija na kopnu. Turska vojska i tehnika primećena je i u drugim severnim oblastima Sirije.
Izgleda da glavni cilj vojnog prisustva na kopnu nije toliko borba protiv Islamske države, koliko namera da se uspeh kurdskih ustanika na severu Sirije svede na minimum. Hoće li se Turci pomiriti sa izvođenjem operacija na kopnu u uslovima "zone zabranjenog leta", tj. bez podrške iz vazduha? Ne bi se reklo da hoće.
Šta će se dogoditi kada ruska avijacija bude dejstvovala u istim područjima gde turska armija vrši svoje kopnene operacije? Teško je to predvideti, ali situacija je veoma opasna. Moskva je sa američkom avijacijom koja leti iznad Sirije od samog početka uspostavila koordinaciju, a sa turskim vojnim vrhom je prekinula sve kontakte otkako su Turci u novembru oborili ruski avion Su-24. Samim tim je višestruko povećana opasnost od vojnog sukoba, čak i ako do njega dođe slučajno.
Putin ne popušta pod pritiscima
Ankara u konfrontaciji sa Rusijom, naravno, računa na solidarnost NATO-a. To, međutim, ne znači da će svi u Alijansi biti oduševljeni mogućnošću da postanu taoci riskantne Erdoganove igre. Njegovi strateški ciljevi u mnogo čemu se ne podudaraju sa ciljevima SAD i njihovih zapadnih saveznika.
Pre svega im ne ide u prilog šurovanje turskih specijalnih službi i političara sa Islamskom državom, a postoje i ozbiljne nesuglasice između Turaka i Amerikanaca po pitanju uloge Kurda u borbi protiv islamista. Osim toga, Putin ne spada u političare koji pod pritiscima popuštaju.