Stručnjaci objašnjavaju: Evo zašto nas više pogađa Pariz, nego Bejrut
Najsmrtonosniji napadi u Francuskoj još od Drugog svetskog rata, potresli su svet. Širom sveta se preko društvenih mreža i u medijima šalju poruke solidarnosti, tuge, saosećanja i besa zbog onoga što se u petak dogodilo u Parizu. Međutim, postoje i glasovi koji se bune zbog toga što žrtvama bombardovanja u Bejrutu koje se dogodilo samo dva dana pre masakra u Parizu, nije posvećena gotovo nikakva pažnja.
- Kad je moj narod umirao, ni jedna zemlja nije obasjala svoje znamenitosti u bojama Libana - napisala je doktorka iz Bejruta Eli Vares u svom blogu.
To je tačno. Kada pogledate prosečan “zid” na Fejsbuku, primetićete da većina ljudi uopšte nije ni znala za napad na Bejrut u kom je Islamska država ubila više od 40 ljudi i povredila više od 239. Još manje pažnje u medijima i javnosti posvećeno je bombardovanju tokom jedne sahrane u Bagdadu u petak na kojoj je poginulo 18 ljudi.
Pročitajte još:
* "Neka sada Obama objasni Francuzima kako je zaustavio džihadiste"
* Samo dan pre Pariza dogodio se napad koji je svet ignorisao
* Putin obećao, Putin ispunio: Za oboren avion Rusi preoravaju Raku!
* Vrhunsko licemerje: SAD optužuje Snoudena za napade u Parizu!
U jeku jezivih terorističih napada, ljudi iz Libana se pitaju: Gde su naše zastave? Gde je solidarnost s našim bolom?
Ipak, psiholozi imaju objašnjenje za takvo naizgled licemerno ponašanje ljudi.
Jaz empatije
Prema rečima psihologa Stenford Univerziteta Eme Sepele, javlja se “jaz empatije” zato što je sasvim prirodno da više saosećamo s ljudima s kojima imamo nešto zajedničko.
- Istraživanja pokazuju da osećamo više empatije za ljude koje smatramo sličnim sebi - kaže Sepele.
- Mnogi ljudi putovali su u Pariz i mogu da se zamisle u koncertnoj dvorani u petak uveče. Postoji mnogo razloga zbog kojih možemo da se poistovećujemo s tim ljudima. Osećamo da između njih i nas ima mnogo više sličnosti, nego između nas i stanovnika Bejruta.
Još jedan faktor koji je uticao na “nem” odnos sveta prema nesrećama u Bejrutu i Bagdadu, je prema mišljenju psihologa Dejvida Roperka, “statistička otupelost”. Ovaj fenomen odnosi se na tendenciju da ljude više dotiču problemi pojedinaca, nego problemi mnoštva bezimenih ljudi.
Istraživanja su pokazala, na primer, da bi ljudi pre donirali 10 evra da spasu jedno dete, nego četiri da spasu osmoro.
Brojevi nemaju emocionalnu moć
Ljudi su prestali da budu osetljivi na nesreće na Bliskom istoku, jer su one već dugo godina gotovo svakodnevica, uprkos činjenici da je nedavno bombardovanje u Bejrutu predstavljalo najsmrtonosniji teroristički napad, još od kako se građanski rat u toj državi okončao pre 25 godina.
To objašnjava i zašto ljudi toliko brinu o stanovnicima Pariza, a da ih relativno ne zanima ogroman broj žrtava tokom migracija izbeglica iz Sirije.
- Između jednog čoveka kom vidimo lice i ogromnih, ali apstraktnih brojeva, brojevi neće imati prednost. Oni nemaju emocionalnu moć - objašnjava Ropejk.
- Jedna smrt će uvek da nas pogodi mnogo više od smrti više od jednog miliona. To je fundamentalni nedostatak naše ljudskosti.