Ko radi, boji se gladi

Dok u svetu globalizacije visoka tehnologija osvaja radna mesta, a ljudi ostaju bez posla i bivaju sve manje plaćeni, jaz između siromašnih i bogatih postaje sve veći. Godine 2014. imovina 80 najbogatijih porodica na svetu iznosila je koliko i imovina polovine planeta.

Reuters

Kako je 21. vek vratio radničku klasu u 19. vek

Ako se ima u vidu da 10 odsto najbogatijih već poseduje 87 odsto svih bogatstava ovoga sveta, ne začuđuje prognoza da će do 2016. taj klub najbogatijih će posedovati više bogatstva nego ostalih 99 odsto ljudi na planeti.

Porast siromaštva doneo je i porast nepismenosti, pa je čovečanstvo unazađeno za 100 godina. U Americi, koja još važi za najbogatiju zemlju sveta, čak 25 odsto stanovništva stavlja se u kategoriju nepismenih. Broj takvih ljudi brzo raste, iako se broj nezaposlenih stalno smanjuje.

Posla ima, ali je sve slabije plaćen, pa četvrtina Amerikanaca radi za manje od 10 dolara na sat. S druge strane oni koji već mnogo zarađuju, zarađuju još više. Tako je predsednik upravnog odbora 1950. zarađivao 30 puta više od svojih zaposlenih, a danas zarađuje 300 puta više.

Korporativna plata

"Njujork tajms" je prošle godine objavio proračune zasnovane na podacima koje je prikupila Luksemburška studija dohodaka, koji pokazuju da su prihodi srednje klase u Americi sada niži nego u nekim drugim zemljama, a svaka treća radno sposobna osoba rođena 1968. zarađuje manje od svojih roditelja. Slična je situacija i u Evropskoj uniji, gde je svaki četvrti građanin na pragu siromaštva.

Tomas Piketi, profesor Ekonomskog fakulteta u Parizu, objavio je prošle godine knjigu "Kapitalizam u 21. veku" u kojoj je pratio koncentraciju prihoda i bogatstva do početka 20. veka u Americi i Britaniji, i kraja 18. veka u Francuskoj. On zastupa tezu da se nismo samo vratili na nivo nejednakosti zarada iz 19. veka, već i da se vraćamo u nasledni kapitalizam, gde ključne poluge ekonomije nisu u rukama talentovanih pojedinaca, nego porodičnih dinastija.

Ovo nasleđeno bogatstvo bilo je koncentrisano u rukama sasvim malobrojne manjine, jedan odsto najbogatijih 1910. godine kontrolisalo je 60 odsto bogatstva u Francuskoj, a u Britaniji 70 odsto. Posle Drugog svetskog rata taj procenat je opao, da bi 70-ih godina prošlog veka pao na 50 procenata u Francuskoj, a od početka novog milenijuma šačica bogatih poseduje 70 odsto francuskog bogatstva.

- Nejednakost u Americi 2010 - kaže Piketi - kvantitativno je jednako ekstremna kao u staroj Evropi pre 100 godina, samo je struktura drugačija.

Ono što je novo u raspodeli bogatstva doneo 21. vek jeste zarađivanje "supernadnica". Savremena tehnologija komunikacija stvara tržišta zasnovana na filozofiji "pobednik nosi sve". Šačica pojedinaca ubira ogromne nagrade, iako su u svom poslu bolji samo za nijansu od njihovih daleko slabije plaćenih rivala. Koliko vredi jedan korporativni direktor određuje odbor, čije članove imenuje sam direktor. Praktično, rukovodioci najvišeg ranga sami određuju svoju platu, ograničeni društvenim normama, a ne nekakvom tržišnom disciplinom.

Nepismeni Amerikanci

Amerika je druga po stopi dečjeg siromaštva od 35 zemalja koje meri Dečji fond Ujedinjenih nacija, samo je Rumunija gora. Svako četvrto američko dete siromašno je po međunarodnim merilima, dok je u Britaniji svako deseto. Najsiromašnija demografska grupa u SAD su deca mlađa od pet godina. Naročito je visoka stopa siromaštva u crnačkim i latinoameričkim porodicama.

Ekonomisti Dženet Gornik i Markus Džanti analizirali su podatke iz raznih zemalja i zaključili da je siromaštvo dece daleko niže u evropskim državama, ne zbog ekonomskih razloga, već zbog jačih socijalnih programa. Većina ovih zemalja, kao i mnoge u Latinskoj Americi, daje direktne novčane naknade roditeljima sa decom.

Nejednakost u Americi počinje s rođenjem, četvrtina dece živi u teškom siromaštvu, a druga četvrtina u porodicama koje zarađuju samo dvostruko više od granice siromaštva - oko 48.000 dolara godišnje za četvoročlanu porodicu.