Budućnost EU (4): Sumnjičavi Englezi
Davnog 6. juna 1975. godine, Britanci su se, na referendumu, sa 67 odsto glasova opredelili da ostanu u embrionu današnje Evropske unije - tadašnjoj Evropskoj ekonomskoj zajednici.
Osam godina kasnije, tada vladajući laburisti obećali su da će otpočeti pregovore o daljem članstvu u EU i da će se to desiti "u toku narednog parlamentarnog perioda", ali su, neposredno posle toga , izgubili parlamentarne izbore...
Evropski lideri su 1992. godine stavili potpise na Mastrihtski ugovor kojim je stvorena ova današnja Evropska unija.
Budućnost EU:
Početkom 1999. godine lansirana je zajednička moneta - evro, kojoj je Britanija odbila da se priključi.
Toni Bler je (2004. godine) obećao Britancima da će dobiti priliku da na referendumu kažu reč o Ugovoru ("ustavu") EU, ali do tog plebiscita nije nikada došlo. Umesto njega, Evropska komisija je izmanevrisala stvar tako što je predložila da se postojeći ugovor zameni novim, poznatim kao Lisabonski ugovor.
To je, pak, zahtevalo referendum na kome bi Britanci glasali protiv, ali je Bler uspeo da njegovim poznatim umećem političkog mešetarstva, pokopa ideju referenduma s tezom da nije reč o novom ugovoru, nego o dopunama i izmenama starog, pa nema potrebe za novim plebiscitom.
Bez crvene linije
Većina Britanaca je, po svim istraživanjima, za izlazak iz Unije - prekomponovane ili ne - ali je kvazikonsenzus analitičara da premijer ne može da promeni Uniju u meri koja bi odgovarala britanskoj šoljici čaja. Niko, uz to, ne zna šta bi - ako bi briselska birokratija bila spremna išta da prihvati iz Kameronovog pregovaračkog paketa. Niti je, pak, Kameron javno povukao svoju crvenu liniju u pregovorima.
Dejvid Kameron stupa na scenu 2010. godine sa njegovom "hoću - neću" evropskom politikom. Saopštava Britancima da neće (kao što je obećao pre izbora) da menja taj Lisabonski ugovor budući da je, eto, već ratifikovan od ostalih članica EU. Ali, u zamenu za to, obećava da, ako dobije sledeće izbore, "nikakvo novo prenošenje nadležnosti iz Londona u Brisel neće biti moguće bez slobodno izražene volje britanskog naroda".
Dobio je (prošlog maja) izbore. Ima apsolutnu većinu u Parlamentu. Održao je predizborno obećanje i već je kroz Parlament prošlo prvo čitanje zakona o referendumu.
Ali, sve to može biti, ali ne mora da bude. Jer će Britanci da izađu na referendum tek nakon što Kameron briselskom tigru promeni šare, i to u susretima sa ostalim evropskim liderima, a tim razgovorima niko suviše ne daje šanse. Uz to, Kameron još izjavljuje da će njegova vlada i on lično - dakle ceo državni aparat, zajedno s poslaničkom većinom konzervativaca u Parlamentu - da (iz državnog Trezora) lobiraju za tu "prekomponovanu" Uniju.
