Remilitarizacija nemačke diplomatije (4): Pacifisti uhvaćeni u Aušvic-zamku
Na nivou činjenica postoje brojne značajne razlike između nacističkog genocida i srpske politike prema Kosovu, smatra istoričar Kurt Grič u svojoj analizi kosovskog konflikta i NATO intervencije 1999. godine.
Tako su, na primer, albanski teroristi, ili već prema uglu gledanja, "borci za slobodu iz UČK", ubijali Srbe i državi Srbiji lojalne Albance (do 1998. godine UČK je ubila više Albanaca nego Srba), da bi postigli svoj cilj - nasilno odvajanje Kosova od Beograda.
Na to su sa nepotrebnom oštrinom reagovale srpske/jugoslovenske antiterorističke jedinice i tako su sa svoje strane takođe uticale da eskalira građanski rat. I dok je sredinom oktobra 1998. godine uz posredovanje Oebsa srpsko nasilje drastično opalo, UČK je pojačavala svoj teror sa ciljem da provocira srpske jedinice na reakciju i time pruži povod NATO-u da se umeša u konflikt.
Ovo je i uspelo spornim masakrom u selu Račak sredinom januara 1999. godine, kao i "diktatu" iz Rambujea koji je odmah nakon toga usledio (Volfgang Petrič), kao i insceniranjem Slobodana Miloševića kao novog Hitlera u masovnim medijima (slično kao i predstavljanje Gadafija 2011. godine kao beskrupuloznog diktatora).
Nema pregovora, u rat!
Propast politike pregovaranja upotrebiti kao argument za vojnu eskalaciju ili čak preventivni rat nije ništa novo - dešavalo se, na primer, u Folklandskom ratu 1982. godine, a posebno zastrašujući je primer propagiranja tog metoda prilikom napada na Irak 1991. godine. Invazijom na Irak 2003. i mešanjem u građanski rat u Libiji 2011. godine, ovaj metod je ponovo upotrebljen. U prvim mesecima 2012. godine isti argument je masovno kružio u vezi sa mogućim napadom Amerike i Izraela na Iran. Činjenice da svaka vojna intervencija drastično povećava broj poginulih (u slučaju Kosova broj žrtava je udesetostručen NATO intervencijom) bivaju prikrivene.
S obzirom na navodni nedostatak alternativnih rešenja, mnogi su se zbog stvarnih i masovnih povreda ljudskih prava (kojih je bilo na svim stranama, kako albanskoj, srpskoj, tako i od strane etničkih manjina) dali zavesti idejom "da sprečavaju novi holokaust".
Pacifisti, socijalisti i levi liberali kretali su se pravo u "klopku Aušvica", u kojoj su na kraju ostali zarobljeni. Morali su da se priklone moralnoj superiornosti onih koji su se pozivali na holokaust.
Ovo zbog toga jer je u jednom ideološkom društvu "otpornom na činjenice" uvek u pravu onaj koji se prvi u argumentaciji pozove na Aušvic.
Remilitarizacija nemačke diplomatije:
1. Bundesver spreman za nove ratove
Kroz višemesečno ideološko uprošćavanje sukoba na Kosovu na "ugnjetače" i "ugnjetavane" i ubeđivanje da Srbija ima nameru da svoju teritoriju očisti od kosovskih Albanaca, pojačano kroz izveštaje o navodnim i stvarnim masakrima, brojni NATO kritičari su izgubili uvid u činjenice.
Veoma mali broj njih, kao što je to činio pacifistički politikolog Teodor Ebert, tražio je povratak analitičnosti. Glavni problem protivnika rata bio je da su bez nedostatka činjenica u diskusiju mogli da unesu samo svoje časne namere.
Međutim, ako kao alternativa stoji sprečavanje genocida, pacifistički motivi (da se rat uvek mora odbaciti), socijalistički (odbijanje imperijalističkog rata) ili levo-liberalni (da se rat bez mandata međunarodne zajednice mora odbaciti) se nalaze u daleko podređenijoj poziciji.
Bez činjenica, na nivou ideologije, protivnici intervencije nisu imali ništa da suprotstave najjačem argumentu zagovornika koji je glasio:
"Da je u ono vreme postojao takav stav, rat protiv hitlerovske Nemačke nikada ne bi ni morao da bude vođen."
